Ponekad umirem otvorenih očiju,
bez zraka, dišem na škrge
trudeći se misliti na granicu između
koja dijeli nevidljivu razdaljinu
laganu za preći,
tešku za povratak.
A onda usisana u stvarnost privida,
ne mareći za padajuće oblake,
krenem dalje.
I dišem.
Moja rupičasta pluća ne skrivaju srce.
Glumim neobvezatnost
i samodostatnost
dok moje nagrizeno SADA krvari.
Tanki su zastori kojima
se vežemo,
tanki da bi izdržali napade citrusa.
Tanki, ali spremni jer čuda postoje.
Post je objavljen 14.08.2006. u 23:59 sati.