...''sjeccanje'-jedno od davno minulih seccajna meshe selimovicca. on ga je naslovio pitajnem: "zashto radim ono u shta ne verujem?'
,,...Zbunilo me i jedno tuzno pismo i gotovo zauvjek otrglo od uspomena i pisanja uopshte. Pisala mi ga je devojcica Sabiha, ucenica 4. razreda osnovne skole u jednom nasem malom mjestu:
'Druze Selimovicu, zelim da se dopisujem s tobom jer sam cula da si dobio roman-pohvalu. Meni je bilo drago sto si dobio taj roman, pa ti zelim i u iducoj godini. Da te sad pitam kako ti je u skoli. Meni je dobro, pa i ja sam odlicna ucenica. Zelim da mi napises sta sve ucite u osnovnoj skoli. Kako su tvoji ukucani, ja imam tri brata i cetiri sestre...
Zelim ti dugo ucenje,
drugarica Sabiha, IVb razred OS"
Na poslednjoj stranici pisma Sabiha je nacrtala svoju ruku. Dugo nisam uspio da zaspim te nocci posto sam dobio pismo. Uzasnulo me saznanje da moja draga Sabiha pojma nema ni sta je to knjizevnik, ni sta je to roman, ni sta je knjizevna nagrada. Sabiha za mene misli da sam jos uvek djak osnovne skole, kao i ona, i da sam kao nagradu za ucenje dobio nekakav roman 'Dervis i smrt', a ona nije, mada je odlicna ucenica.
Zeli mi dugo ucenje, jer njeno ce biti kratko: posle zavrsenog cetvrtog razreda osnovne skole, zaposlice se ili u polju ili oko stoke ili kao nekvalifikovani radnik u nekom preduzecu, ako bude imala srece.
Htjela bi da se dopisuje sa svojim kolegom, vjerovatno joj je tuzno i pusto u njenoj kasabi, a opet, ona je radoznalija i nemirnija od druge djece, i evo gdje pokusava da prokljuca iz tvrde provincijske opne. Nacrtala je i svoju malu djeciju ruku... Pa za koga ja to pisem?- upitao sam se zgranut. Sabiha nikada nije uzela, niti je vidjela, ni moj ni neki drugi roman. Kao sto ga nece videti ni mnogi drugi... Kako mi koji pisemo uspijevamo da zaboravimo gorku istinu i Sabihinu ruku i vakuum u kojem zivimo, i laz kojom se hranimo? I za koga pisemo?"
pokusala sam da objasnim sta me je potreslo u ovom odlomku
procitala ga danas u danasu (natasha b. odalovic-vostani serbie)
i doshla sam sada do zakljuchka da je to sto se ja prepoznajem u onima not fit to live.
ja samozzivi tenkre. iako ovaj tekst nema veze sa mnom.
ali izgovoreno od strane mog oca. prirodna selekcija. jel. ima onaj ko moze, a ima onaj koji ne moze. e, ja se osecam kao ta koja ne moze, a vise ne moze ni da farba okolinu da moze. a cale me je prozreo.
jebiga.
koji je to kompleks?
ovo sam nezgrapno rekla, a kad pokusam da popravim ispadne jos gore.
vreme je odavno proslo da se odbijem od majcine sise, i da njih odbijem od svojih.
valjda nije najbitnije na svetu shta oni misle mom krevetnom partneru.
ili, pak, jeste.
i dalje ne znam sta hocu.
i hocu ga i necu ga. i ocu da budem iskrena, a ne znam kako. za to treba hrabrosti, treba stati iza sebe, to ne umem.
sve je to od stava kako cemo- lako cemo.
od volim te, do koji cu kurac ja sa tobom u krevetu.
Post je objavljen 11.08.2006. u 18:12 sati.