Da,da,vratila san se... malla plawa... jos uvik sa osmjehom na licu... i ocima sjajnim ka da san stvarno sritna... a niko ni ne sluti da su to samo suze koje su uvik tu negdi...
I imala san pravo, i imala san razloga, kad san se brinila za nas, kad san govorila „a hoce li sve biti isto kad se vratin?“ .........znala san, sve san znala... misec dana je previse... a onda... BUM.... TRES... nesto se rusi... da,to je moj svit... nasa ljubav se rusi...
...“volim te samo kao prijateljicu... puno se toga prominilo otkad si otisla...“
....ja gotova... al otipkavan sms „ok...nema problema... prijatelji.“ .....
A da samo zna kako bi sve dala da je jos tu... samnon...
I vracan se u svoj grad, on mi pise da cemo se vidit, ja to nemogu podnit...
...neznan kako bi izgledao taj nas susret...
izbjegavan mista na kojima bi ga mogla srest...
...bar neko vrime da ga ne vidin, i bit ce bolje...
Pokusavan se okrenuti drugim osobama, upoznati nove ljude, izbrisat ga kolko-tolko iz svojih misli...
Vidim jednog malog... sladak dečko totalno... zovu nas da se upoznamo... pruža mi ruku... smjeska se... „ja san IVAN, drago mi je...“ ...........ja gotova...neznan sta radin, on ceka da se predstavin, ja sutin... zasto ivan??? ...sve me bas mora podsjecat na njega...??? na MOG IVANA?? ....ok, nekako to prezivin...sad ima vec par dana... viđam tog dečka... ja jurim na rolama, on za mnom, ruka u ruci, pazi da me ne pokupi auto... setamo zajedno, lovimo rakove, zezamo se... i onda dode neko i zazove ga imenom... a mene kao grom iz vedra neba pogodi... samo se trznem... na spomen imena „ivan“... okrenem... gledan di je... on, moj ivan, NEKADA bio moj ivan... a onda se odjednom vratim, shvatin da mog ivana nema,to je ovaj novi decko,a s mojim ivanom je gotovo....
Nisan ga vidila otkad sam otisla... da me bar povridija, da mi je napravija nesto uzasno kad me ostavija, pa da mogu rec „on je kreten i ne zasluzuje me...“ ....ali ne, on me nikada nije povridija... on ima takve razloge da mu za nista nemogu suditi... nije kriv on, ni ja, sta vise ne osjeca isto kao prije... al sve se tako odjednom ugasilo, da ja jos nemogu, nemogu to podnit........ volim ga..... i sve mi je to previse..uvjek san bila sa „ti“ kad je u pitanju prekid... uvik san ja ostavljala, i mogla izdrzat sve to... uvik san mislila da san jaka... a onda se pojavi on... promjeni me do kraja, i bas kad pocnem vjerovat u ljubav, ostavi me.... al ovi put me ostavlja zauvjek...
I ja cu to izdrzat... znan da necu zaboravit, ni preboljet, al kad me god vidi uvik cu bit nasmijana... uvik ce glava bit gore visoko, i uvik ce oci sjajit ko zvijezde... on nikada nece ni znat da ga volim... kunen se, nece znat...
Post je objavljen 11.08.2006. u 15:52 sati.