I dalje je sve isto, ili možda gore...?
Jutros su je opet odveli na hitnu...
Dali smo joj dvi tablete za smirenje sinoć. Jedna ništa nije pomogla. I dalje se budila svakih 10minuta. Sa dvi- ka drogirana, pijana...Pa ne znaš oćeš se smijati ili plakati...Buncala je kako nikad nije. Nije znala ko je moja mama (njena kćer), moja tetka (njena prva kćer)...Samo je mene poznala, valjda...I imam osjećaj da je zbog toga mami i tetki bilo još teže ali nisam naravno ništa tila pitati. Kad sam bila mala stalno sam bila s njom. Ona se rodila na otoku (di sam ja išla one nedjelje..) tako da sam ja provodila svoja lita sama s njom doli i bilo je predivno! Nas dvi same, svoje gospodarice...Samo što to više nikad neću osjetiti, ostaju samo sjećanja.
A što je sve govorila sinoć...majko moja! Samo sam plakala i plakala...Kad sam vidila mamu, još više. Kad sam vidila tetku...užas! Stvarno ne znam odakle mi dolaze tolike suze, više me i glava boli od svega!
Uglavnom, te tablete, umisto da je smire one joj čine upravo suprotno! Iako, vidilo se na njoj da joj duša spava..i nema snage. Pa cilu noć je samo hodala do WCa i natrag! Ja ne bi imala snage da idem tako svakih 10 minuta, kud bi ona!
Mislim da je zaminila moju mamu za njenu...Ili je jedno vrime kužila da joj je to kćer...ne znam...
Mene je odjednom pitala: a di ti je tata?
I to pita samo onako, ko što me pitaju ljudi kojima je to normalno (mama, tata, seka, braco...savršena obitelj). Na to sam se ja naravno opet rasplakala bez obzira što sam znala da je to sve utjecaj tableta. Znam da ona zna kako mi je teško što nisam nikad upoznala tatu i što nas je samo tako ostavija, da nikad nije ni pita kako smo...Ali kad je onako čuješ...
Mislila je da je napadamo, a samo smo joj tile pomoći oko robe...Onda je rekla: Ma što me napadate, vi ženske! Znate, ja sam bolesna! Ma dajte, glava me boli! Pustite me na miru, ja ću sama! i slično...
Znam da neki stari ljudi tako stalno govore...mislim, buncaju...ali viditi je onako...Nikad je ni glava nije bolila u životu, sad se odjednom sve srušilo na nju. Baš nije zaslužila!
Onda je ispalo da se svađam sa sekom preko bloga...a to mi nije bilo ni na kraj pameti! Ko da mi nije dovoljno ovo sada, još da se ljutim na nju...
Ona je tila ka pričati samnom jer ipak imam 17 godina već...A ja se samo bojim onoga što će mi reći...Želim čuti istinu ali samo onu koja meni odgovara. Znam da to nije ni malo normalno, ni pametno, ni ništa...Znam! Ali tako je kako je! Ne mogu ja tu ništa!
Mama mi stalno govori da se mogla udati po 100 puta da joj je bilo do toga. Jer se ja često naljutim pošto ode sa nekim prijateljem na kavu. Onda mi kaže da joj treba neko s kim može popričati, olakšati si dušu, zamoliti bilo što ako zatriba...I onda uvik doda: Što ti misliš da sam ja kurva?
Ajme što to mrzim...Ne mogu to čuti. Zar stvarno misli da ja imam takvo mišljenje o osobi koja je jedna od najzaslužnijih što sam uopće živa!???!
Ne znam, očito gledam previše filmova i serija...Zato sam se i makla od TVa i ova mašinica mi je postala jedini i najbolji prijatelj! Vani nisam bila nego biće 3-4 puta otkako je škola završila, s tim da sam se okupala manje od 10 puta. U gradu sam bila jednom, dvaput...ne znam ni ja...Što je "najbolje", ne bi se ni jedna prijateljica sitila i nazvala, pitala kako sam. Kako se čovik iznenadi...Dobro, čast jednoj ili dvi iznimke...Ali čovik bi reka da od tolikih frendica, neko će se sititi- je vraga. Svak gleda sebe i svoje kljuse!
Da završim...
Smeta mi što je sve ovako kako je! Neki dan me pita jedan penpal zašto ne virujem u Boga- evo ovo je jedan od razloga! Zašto bi Bog to napravija ikome, ako to nije zaslužija? Zašto dopušta da se onda ta osoba tako muči? Recite mi!!! Čim ga vidim, ja ću virovati, do tada...više virujem u vanzemaljce nego u njega!Smeta mi što je mama prije par godina skinula vjenčani prsten, onda sam skužila da je za nju stvarno sve gotovo. (Stalno gledam u taj glupi prsten...) Samo što se ja ne mogu s tim pomiriti! Ja se još uvik nadam da će doći i objasniti mi zašto ga nije bilo, zašto nije zva, ni pisa...Samo sam u tome optimistična.
Smeta mi što se sve tako brzo preokrenulo.
Smeta mi sve! i svi misle da sam ja ljuta na njih...to mi sve otežava situaciju...Ponekad pomislim da ću skviknuti od svega ovoga...
Nadam se da će jednom svi skužiti sve ovo. Mislim da se ja neću moći s toliko toga nositi dugo. Imam samo 17 godina a ka da se cilo nebo na mene srušilo. Ili si ja to samo umišljam? Kad sam postala ovakva pojma nemam, samo želim ponovo biti nasmijana...Iako mislim da će to još pričekati.
I zadnje, smeta mi što u zadnje pišem samo ovakve tužne teme...pretpostavljam da vam je užasno dosadno čitati o mojim problemima jer valjda imate i svojih ili ne želite da vam iko upropaštava vašu sreću svojim jadnim životom. Niko vas ne tira da čitate ove postove...E, i ako mislite da sve što radim je plačem- ovih dana- istina, ali ne preostaje mi ništa drugo! Što bi vi radili? Teško da bi ostali ravnodušni... Ili?
Post je objavljen 09.08.2006. u 11:27 sati.