Kasno je već….no ne baš jako……
Upravo su otišli od mene moji frendovi, a meni se nekak ne spava…
A tko bi uopće i spavao?! Kao prvo, puni je Mjesec i još si k tome u bedu i pun kurac ti je svega i jedva čekaš kaj se makneš nekud i kaj se odmoriš i razbistriš misli….
Sad bi nekamo otišla, daleko od svih, daleko od ovog svijeta i ovih ljudi….ali kamo da odem?
Sad sam sama, suze teku….
Neke stvari shvaćam preozbiljno, to mi je mana….
Uvijek me pogodi i neka najmanja sitnica …
Ne znam zakaj ja to sad tu pišem….uopće ne znam……prsti sami traže slova po tipkovnici….
Neki ljudi ostaju praznih šaka čak i kad se uhvate za glavu…u ovome slučaju sam to JA..
Ne znam kak mi se to dogodilo, ali znala sam da će se jednog dana dogoditi…
Jednostavno sam imala previše vjere u to kaj me sad JAKO razočaralo, nikad nisam za nikaj toliko zabrijala kak sam sad….možda samo jedanput….
Ovo kaj sad tu pišem Vama možda i nema nekog smisla, ali meni ima i znam o čem se radi…
Trenutno nisam spremna napisati o čem se radi, ali ako smognem hrabrosti najvjerojatnije ću napisati u nekom od postova…..
Toliko sam bila sretna…i najedanput su se srušili svi stupovi koji su držali moju sreću jako visoko…srušilo se sve na mene, ne mogu se pomaknuti, stojim na mjestu, ustvari ne stojim nego ležim pod ti «stupovima», oni me pritišću k zemlji i osjećam da se gubim u dubini boli koja sve više proždire moje tijelo i prodire u svaki djelić moga tijela, zauzima svaki dio koji je bio sretan, boji ga u crno i guši ga svojim smradom i svojom prašinom…..
I sve nestaje u tome crnilu…..
Inače ja ne pišem to zato jer tražim Vaše saželjenje, nego zato jer to hoću, želim to napisati radi sebe, moram to nekamo izbaciti, a pošto nemam kamo moram ovdje u ovaj post, na svoj blog……
Post je objavljen 09.08.2006. u 02:01 sati.