Popeli smo se u prostoriju na vrhu tornja iz koje se kroz velike prozore vidi poletno-sletna staza i cijeli aerodrom. Prostorija je prekrcana SF-opremom: ekranima, potenciometrima, žaruljicama, prekidačima, nebrojenim instrumentima kojima nisam mogao ni naslutiti namjenu.
- Pa kako se snađete sa svim tim? - bio sam iskreno začuđen.
- Lako - odgovori jedan od kontrolora. - Prva stvar ujutro, kad dođemo na posao, isključimo pola od toga da nas ne živcira.
Najviše me začudilo kada sam u toj prostoriji po svemu dostojnoj Kubrickove "Odseje u svemiru" na rubu jednog od stolova ugleda stari, rđom izjeden signalni pištolj, po izgledu barem iz Prvog svjetskog rata.
- Što će vam ovo?
- Ako svi drugi sistemi zakažu, ako ne radi ni radio veza s avionom, onda s njim ispucamo rakete iznad piste. Crvena…, bijela…, zelena… Evo da vidiš! - dok je govorio moj vodič je dohvatio pištolj, ubacio patronu rakete, otvorio vrata i izišao na uski balkon koji je obilazio oko tornja, te podigao ruku i nanišanio u oblake.
- Stani! Nije potrebno! - pokušao sam ga zadržati. - Znam kako to izgleda! - ali uzaludno. BUM! - raketa je sunula uvis i rasprsnula se. Nitko nije ni trepnuo, ni najmanje se uzbudio; oni koji su buljili u svoje ekrane nisu ni na trenutak prekinuli.