nebo je noćas tako umorno
a i ja sam umorna od svojih pjesama
dok čekam nemoguće
netaknuta
svilenkastim trakom prolaznosti
niti mračnim slutnjama...
u daljini zavijaju psi
i pruge tuguju za odlazećim vlakovima
u mojoj kosi
prikriven
dah prve jeseni
stojim i tajim...dosljedna svojoj
nevolj(enost)i
vrti mi se u glavi
dok se naginjem preko ruba
nesigurna
i gledam
na stakleni svijet snova
sve tako čisto i sveto
znam da se nikada nisam uklapala
nikada me neće povući za sobom
da zajedno pregazimo zlatne poljane
u jednom zlatnom ljetnom zalasku
ne, neće
neće saznati kakve su mi sada oči
(ponori izgubljenog sjaja)
samo da još pepelom pospem svoju kosu
nisam bila dostojna dostojnog kraja
Post je objavljen 06.08.2006. u 18:00 sati.