Tito jaše na čelu kolone. Odmah iza njega moj frend Pero i ja.
Ova se alegorijska slika dogodila u mojoj glavi jednom prigodom kad sam bio fest napušen albanske travice. Ali, nemojte misliti da sam ja nekakav narkoman ili tome slično. Baš dapače, dijametralno suprotno. Bojim se visine, žena i svih vrsta droga. To je zbog odgoja. Odgojen sam u katoličkom duhu, da budem dobar Hrvat. Takav sam bio još i prije rata. A kada su grad počele zasipati granate, ja sam otišao u Njemačku.Tamo sam dobio dva četvorna metra lebensrauma, nove cipele i njemačku početnicu. Bio sam najbolji Hrvat u razredu. Kad smo potpisali da nas više neće gađat granatama, vratio sam se u domovinu sa željom da budem najbolji Hrvat-katolik u mladoj državi. Sklonio sam vreće pijeska sa prozora i tamanio neprijateljske komarce koji su dolazili iz Baranje. I bilo mi je lijepo nekoliko godina.
Onda su došle komunjare na vlast i umro je naš Vođa, a ja sam počeo piti. Sve se nekako desilo u par mjeseci. Svijet mi se raspao ko Sovjetski Savez. Odlučio sam otići u vojsku, da ne gledam silno sranje, da ne slušam i da ne mislim. Objesio sam srbijansku pušku o hrvatsko rame i trošio hrvatske kune koje mi je rodbina tutkala u džep kad bih došao na vikend. Jebeš taku vojsku, reko bi moj stari.
Poslije vojske me zaposlilo, a naši su se vratili na vlast. Država dobro napreduje, a ja sam se kvalitetno uvalio u firmi. Drkam kurac od sedam do tri, omakne se i kakav domjenak, osobito oko Božića. Za to smo se valjda i borili.
Sad čekam da me ožene, pa da napravim par malih Hrvata i šutim do penzije. Tako to ide u životu. Sve ima svoj tijek, početak, sredinu i kraj. Jebeš taki život, reko bi moj stari.
hREno
Post je objavljen 04.08.2006. u 12:04 sati.