Toplo preporučujem da se skinete sa lajne (i ostalih droga) i čitate ovi moj poduži izvještaj off. Uštedit ćete novac, kad već nećete vrijeme. Fala.
Možemo? Možemo. Ide! Klap, prvi put!
Cccciiiiaooooo, kome staiiiii, ragaci eeeeee!!
Evo sjedoh ja finalmente za ovi svoj kompjuta, pišem pismo tinta mi se proli. Stavih si malo talijanske musike, eros ovoono, da se malo ufuramente u atmocvera, si.. Reko ic a haj tajm da podelim ove tri misli koje bruje po mom vakumu u glavici sa vama odi.
Vratija se šime, di je bija, di je bija.. E bija je u pizdi strininoj.. Ljudi moji jel vi opće pojmite pojam pojmovog pojma di je ta madafakin sicilija.. Aiiiiiiii.. Sami samcijati špic papak te fensi šmensi talijanske čizmetne, majkujoj!
Ko što vas obavestih, krenusmo u pondiljak prošli, okol sedme ure. Potrpali stvari, popičkerali se za ljuk before & after, prozivkom ispitali jesmol svim u ovde prizočni i nazočni i zaključili da možemo krenut. Vozači su sa par nepar bim bam bus i sik sak suk odlučili koji će prvi da zasedne za voljan i tako mi zapičismo.
Odmah je počelo sa ispijanjem apnenormalnih količina tekućine, jerbo svi dobro znamo koliko je opasno dehidrirat na toj vrućini, pa se tako pio ABC višnja+votka, ledeni čaj+votka, voćko+votka, voda+votka, votka+votka, votka, votka...etc. Već na prvom stajanju neki su se suočili sa činjenicom da loše podnose putovanje. Trebali su prije mislit pa si stavit one trake na ruke, čepić u guzu, vatu u uho, povez na oči il neki kitas (u usta) pa bi bolje podnijeli siknes. Meni je bilo dobro, fala na pitanju. Bus se pretvorio u avion, tak da mi je brže prošlo vrijeme jer zna se da avion vozi brže od busa. Malo je bilo turbulencija, al sve je prošlo fajni fajn.
Upoznali smo sve veće benzinske pumpe i vježbali moždane vijuge upoznavajući se sa njihovim sistemima puštanja vode u veceu, puštanja vode u lavabou i tiskanja tekućeg sapuna. Na svakoj sam oprala zube. Na svakoj drugoj pazuha i dezodorirala se. Na svakoj trećoj ćuću i promijenila dnevni. Kakala nisam na nijednoj. Nisam bila te sreće.
Malo filma, malo kartanja i pade noćica.
Noć sam provela u svim živopisnim pozama koje možete zamislit. Ne, ne tim pozama. Aseksualnim pozama. Najbolja verzija bila je ipak ona na podu, bez obzira šta su iznad vas nečija dupeta i noge, a do vas sa svih strana raznorazna obuvala, dok klima pokazuje znakove onemoćalosti pa grije pod. Tu sam provela puna 3 sata spavanja. Onda sam zakuvala pa sam se preselila na sedalo, a mjesto na podu je naslijedio sljedeći sretnik. Onda sam malo zujala, kopala nos, brojila ovce i opet zaspala. Nakon pol sata opet buđenje. Pa opet ispočetka, zuj, kop, broj, ćorka. I tako po njekoliko puta.
Đast for d rekord, u 2:38 ušli smo u Itali.
Jutro smo dočekali na, pogađate, benzinskoj. Jutranja igijena, fruštik, ovo ono, i žemo dalje. Kakala opet nisam. Dotad većina već je. Ja ne.
Oko 11h sletili smo našim busom zeljene barve u Rim. Drajvali se okol naokol, a onda smo se istrpali i iz relativno klimatiziranog prometala izašli u samo središte pakla, 9. krug jebomepas. Vrućina kaka je bila keanu rivzu u njegvim gaćicama u filmu Vrućina, The Heat, jel.
Tu smo jebeno proveli jebenih 8,5 sati jer ko što rekoh bus mora otpočinut siestu. Sve smo vidli, posjetili, poslikali, švercali se u javnom prijevozu, izgubili se, posvađali se, izmirili i sve ostalo. Talijani kurca ne znaju di im koji bus vozi, pa čak ni njihovi drajveri. Fantastik. A da ne pričam da ne znaju kurca ni engleskog. Bož sačuvaj nekog drugog jezika im stranog. Znaju vatikanski. Ja sam htjela pomoć sa svojim znanjem talijanskog, al su me odgovorili. Ne znam zašto. Srećom pa smo imali sa sobom jednu uspješnu studenticu talijanistike koja im jebala majku na njihovom materinjem.
Ja kupila prekrasnu, naglašavam prekrasnu pikčresknu maramu jerbo sam bila nedolično obučena i nisam mogla uć u crkvu sv.Petra. Bodigard je zaključio da je majica iz top shopa bez rukava odviše kurvinjska i da ja takova nemerem noter. Ne, ne i ne. Moj seksipil je prštao iz svake pore mog jebozovnog tijela i kao takva sam bila nemoralna i nepogodna za ulazak. Bojali su se da se pločice na podu ne počnu dizat. Reko ha šta ću. Jebiga. Taku me mater napravla. Onda se neko sjetio donijet mi majicu curke koja je već ušla i prošverat me, al smo ubrzo bili otkriveni i ja opet šuz u guz završila napolju. Nakon toga sam jedno vrijeme čamila na vratima, a onda zaključila da je onaj šta je nudio marame na ulazu jedan jako dobar ekonomist koji je prepoznao potražnju, kupio u gradu marame za 2 evra i prodavao ih na ulazu u crkvu po 5 evra. Bjesomučno sam ga tražila pogledom i on me u onoj gužvi tako razgolićenu uočio i prepoznao moj očajnički pogled i vapaj na usnama te došao do mene. Jebo sliku svoju, reko nemam mi druge, daj to vamo, krvi ti se napijem. Nakon šta sam se zaogrnula svoja seksi ramena i bodigardu uputila jedan evil evotigana pogled, pobjedonosno sam ušla. Vodička (koju smo platili 150 evra baj d vej. Baba smotana ko sajla.) je već 90% izverglala, tag da sam ja došla na kraj. Al neka, bar sam ušla.
Neki su dobili poriv popet se na glavni oltar gdje jedino papa drži misu i slikat se tamo, al zaključili su da bi globa možda mogla bit jebačka, pa su odustali.
Nakon šta smo se dobro nahodali, iznojili, popili kavu od 4,20 evra, frendica i ja u istom tom kafiću u veceju metar sa metar obavile osnovnu higijenu koja je uključivala pranje zubi, nogu i ostalih ekstremiteta u lavabou, zaputili se mi prema busu i oko pol 8 krenuli na nastavak rouda tu hel.
Umorni ko psi, konji i ostale umorne životinje, živčani i nervozni, znojni, keljavi i smrdljivi sjeli smo u naš zeleni bus i siktali do prve benzinske. Tamo smo se otuširali, presvukli, najeli i opet ko bebice zadovoljno gugutali.
Opet noć. Opet ista spika. Ovaj put nisam bila na podu jer je vonj bio malo jači i pod je još više dero vrućinu. Sad sam se valjala, raskrečivala i vješala po svom SamoPrijatelju. O njemu će još bit govora, sam polako.
Na trajekt smo stigli drugi dan oko 10h. Vozili se nekih dvajs minuta i za to pljunuli 160 evra. A tada smo stigli u geto. Jedan veliki geto.
Mislite da smo ZAISTA stigli? O ne, ne, samo kažem da smo na ĆIĆILIJU stigli. No ne i na naše odredište. Pred nama je bilo još 5h vožnje do Marsale, gradića na istoku gorenavedene. A upravo na tom potezu dogodio se i debakl. OOO da. Hoćete pogađat? Ajd, tri puta. Ne znate? E pa POKVARILA NAM SE KLIMA! A jedan od nas je dobio i proljev. Prekrašno. Stali smo mu nekoliko puta, pa se onda i meni i još nekima pripišalo, pa smo se olakšali usred ničega iza jedinog drveta čekajuć da me neki kitas ćopi za ritku. Dobro da je pravi kitas, ne bi se žalila, al ništa nije upućivalo da bi iza drveta se mogo nać kakav dobar sa dobrim namjerama.
Već smo bili ludi od svega, počelo nam se priviđat, počeli smo buncat, fataimujomorgana ovo ono.. Već smo i pjesme počeli slagat.. Preveli smo maslina je neobrana na talijanski. L'oliva non e cogliata (koljata), nima koga da je kolje.. I u tom bunilu netko je od naprijed uzviknuo STIGLI SMO!!! Sereš?! Ne!
I zaista usred ničega, pred nama je izniknulo brethtejking, basnoslovno, epohalno i nadasve kolosalno zdanje. Isssssu miki!
Kat!! Rez! Klap!
Dame i gospodo, kraj prvog dela.
U sledećem nastavku koji će biti brzo ubrzo pogledajte epizodu djevabajna u raljama života. Bit će i pičkerza, o da!
Zato ostanite s nama i nakon reklama!
Post je objavljen 02.08.2006. u 11:23 sati.