Jutros smo Ajva i ja trebale trčat na jezero. nIsmo. Hodale smo. I bilo je naporno. I više od trčanja. Mislim da sam izgubila najmanje 3 kile..........
A kod kuće me dočekalo veselo društvance i uvalilo mi boju i kist u ruke. Farba se drvarnica. Veselo, veselo. Sjedim tako ja u dnu i farbam, već mi muka, a ti žičani zidovi me zatvaraju. Osjećala sam se ko u psećem boksu. Fuj. TAko će mi biti do kraja tjedna.
Ručak me utješio, punjene paprike. Jedino što je mami malo kolača iscurilo po rerni pa se cjela kuhinja zadimila. Bilo je gore nego jutros na jezeru. Al neka, evo mramorni kolač zove...
Zaključila sam da sam propali slučaj. Ne znam što bi sa životom, ne znam što ću upisati, neću nikad naći posao. Još bi se bogato udala, ali me niko neće. I jebiga sad.
Još korisnih informacija, guzica mi se spljoštila. Bit će da je od sjedenja. U busu, u školi, u busu, u sobi, na krevetu i onda sve ispočetka. Počela sam vježbat, jedino me brine koliko ću uporna biti. Jer se poznam. Ali opet, hoću da mi se dupe naprći ko nekad.
Eto, ni s tim nemam sreće. Najbolje da legnem i sačekam da mi sat padne na glavu.
Post je objavljen 01.08.2006. u 15:51 sati.