"Za Beograd
s firmom "Krstić"
upravo se narod sprema.
Sve razloge za put ima,
samo sreće valjda nema,
samo sreće valjda nema..."
Danas (31.7.2006) krećem za Beograd vozom u 8.14. On u startu kasni 5 minuta, bez ikakvog razloga, zatim čeka na stanici Pančevo-varoš, pa još duže čeka na stanici Pančevo-glavna... da bismo s nje krenuli tek u 8.50. Samo pola sata, mašala. Do stanice Karađorđev park stiže za 20 minuta. Neki putnici su negodovali kod konduktera, ali on ih je bez razmišljanja uputio na šefa. Možda bi on znao zbog čega je voz stao van stanice (pre Ovče), otvorio vrata i pustio neke putnike napolje ili koliko traje to ispijanje kafe, odlazak u WC i obavljanje ostalih neodložnih poslova osoblja na početnoj stanici.
U povratku, žena koja “sedi” na stanici Karađorđev park zainteresovanima kaže da voz za Pančevo polazi u 10.59. Fino, imam 20 minuta da se odmorim i predahnem. Nešto posle 11.00 s razglasa stiže obaveštenje brzo izgovoreno visokim glasom; oni koji su uspeli da ga razumeju kažu da voz kasni OKO 20 minuta. U 11.25 isti glas, koji na neki način sam sebi stvara zaglušujući odjek, kaže da voz dolazi za 15 minuta. Dakle, trebalo bi da dođe u 11.40. Već se nerviram, ali kažem sebi da ću nekako dočekati i taj termin. U 11.50 još jedno “ljubazno” obaveštenje: voz stiže za OKO 15 minuta! I zaista, na monitoru piše da dolazi u 12.09... Stigao je u 12.14... Tako vam Efraima Kišona, ne znate ni koliko kasnite... Jedan mladić je rekao da treba biti opušten, jer im ne možeš ništa. Ja sam se setila jedne profesorke iz Berlina koja je jos devedesetih rekla da naš najveći problem nije ni politička ni ekonomska situacija već činjenica da NIŠTA NE MOŽEMO DA PLANIRAMO. Dakle, to je nezavisno od politike i siromaštva i kojekakvih drugih izgovora. Neizvesnost, stihijsko dešavanje, improvizacija... čak i u “najmanjim” stvarima – sve to deluje krajnje obeshrabrujuće. Kondukteri su se prošetali vozom 2-3 puta, ali nisu pregledali karte – izgleda da i oni znaju za stid (ili ih je samo mrzelo da rade).
Iako mi se savet tog mladića na trenutak učinio kao jedino zdravorazumsko rešenje, pomislila sam da mi je ipak dosta da nam se servira minimum, da ono što je normalno i očekivano smatramo nečijom milošću i nekakvom posebnom uslugom. Da budemo srećni što smo uopšte stigli u Pančevo (Beograd), da budemo srećni što smo uopšte stigli ŽIVI itd. Ne zanimaju me opravdanja onih što ne znaju da rade svoj posao. To se sve podrazumeva. Za 80 dinara želim i to, i dolazak (odlazak) na vreme, i ljubazan osmeh konduktera (nije da mi nešto znači, ali pošto vidim da im to teško pada – neka se potrude da zarade mojih 80 dinara), da mogu da sedim, da su sedišta čista, da u vozu nije zagušljivo i da ne smrdi (ovo poslednje se odnosi i na stanicu Karađorđev park, tu Djavolju pecinu i oazu urinomiomirisa)... Ovako... ova vožnja ne vredi ni 25 dinara; možda da im dam 15, pa da na meni do mile volje sprovode bezobrazluk koji je presurov i za skrivenu kameru, a kamoli za stvaran zivot. Preambiciozno? Sasvim uobičajeno, normalno i dostojno čoveka.
Molim gospodu zaduženu za maltretiranje putnika da najzad srede to vreme polaska dostojno jednog Japana (tačno u minut - 10.43, 8.14, 9:59 itd.) i prilagode ga našim uslovima (tačno u SAT), tako da NAJZAD budemo SIGURNI kada polazimo i kada dolazimo. Da vozovi idu na svaka DVA sata, ali da IDU. Za to vreme će zaposleni moći da obave sve svoje “poslove”, propustiće sve vozove koji im idu u susret, moći će da nam unapred kažu koliko kasne, a ne da kasne onako usput i kumulativno. U suprotnom da nam isplaćuju odštetu za svako (ali bas SVAKO kašnjenje) i izdaju potvrde kako bismo (mi manijaci planiranja) zbog puta u Beograd uzeli slobodan dan (a bogami i kraći odmor).
Kad sam se najzad smestila u voz, osetila sam nešto od onog sto je pominjao onaj mladić (“opušteno”), a u sebi sam iz sasvim nepoznatih razloga počela da pevušim: “Hej, haj, baš nas briga, vozamo se na taljiga...” A po glavi mi se vrzmala misao da je Godo sigurno cekao "Beovoz" dok su njega cekali...
Izmaltretirana putnica
(ali i dalje prkosno željna da u nenormalnoj zemlji živi kao sav normalan svet)
P.S. U Evropu (prečesto korišćena fraza, već izlizana) se ne ide snail rail-om. A to posebno važi za one koji odluče da (zamislite čuda) ODU odavde.
Post je objavljen 01.08.2006. u 13:59 sati.