Najgora stvar kod godišnjih odmora je to što prođu. Kad-tad.
Legao sam spavat u svoj krevet jutros u 4:00. Umoran kao pas. Pred kraj puta više ni Red Bull nije pomogao, skoro sam napravio pičvajz na autoputu. Čitali bi o meni u novinama.
Ne bi ni znali da sam to bio ja. Tek inicijali i smrskan zeleni auto. Na greškama se uči, ova greška srećom nije bila skupa.
Neeeema više mora. Neeema više toplesa.
Neeeeema više onih lijepih zavojitih cesta koje obožavam, tek ove moje domaće, ravne i dosadne.
Neeeeema više zanimljivog društva uživo, sad je opet u virtuali. Jedna simpa i pozitivna djevojka, jedna već poznata domaćica ( ) s kojom se uvijek mogu posvaditi i pomiriti. I kći i pas.
Jedan stari prijatelj s tamo nekog foruma koji te pozove da si izabereš brdo njegovih CD-a jazz-a. Koliko ti treba. A ti uzmeš samo 10 jer si skroman.
I tri blogerice s kojima nisam popio kavu. Jednu promaših za dan, dvije sam valjda trebao moliti na koljenima.
Ali šta'š... Valjda tako mora biti.
Post je objavljen 30.07.2006. u 13:22 sati.