...uvek me nešto tera da se vratim i dodirnem bar delić njenog duha i dopustim da me ponovo povredi...dok priča o nečijoj gnusobi, lažljivosti, bedi, gnoju, smradu i ostalim naturalističkim bljuvotinama...mislio sam da me to više ne dodiruje...ali, kada je dodirnem počinjem da smrdim, otvore mi se rane i počinju da se gnoje i kao poslednji bednik počinjem da lažem da je više ne volim...molim te Bože da me oslobodiš te pošasti, da mi pokažeš put do polja na kojima raste lekovita bokvica, da je stavim na gnojne rane...da mi pokažeš put u kanjone kojima se može pobeći i u kojima se čuje reč koja miluje i vodi...
Post je objavljen 28.07.2006. u 07:15 sati.