Marketing
Optimisti
Za mene ovakvog zamantanog morem, brodovima i svime šta miriše na sol, nema lipšeg prizora od broda pod jedrima. Hm.. možda čak i ima... ali sad se trenutno ne mogu sitit....Bila jedra na modrom moru... Ajme koji su to gušti !
Prije nekoliko godina, zamolili su me ljudi iz jedriličarskog kluba da održim školu jedrenja za male "optimiste". Zvali su me jer sam i ja ka dite bija jedriličar, doduše bez nekih spektakularnih rezultata, ali tada mi to i nije bilo važno.
Uletija sam u sve to kao totalni autsajder, o tom poslu nisam ima nikakva znanja ni iskustva. Bija mi je veliki izazov probuditi u dici koja nikada do tada nisu stala u te male "kadice" ljubav prema moru i jedrenju. Želija sam ih kroz igru uvest u male tajne plovidbe, vezivanja mornarskih čvorova, prepoznavanja oblaka i vitrova. I prije svega da čuvaju more.
Učija sam ja njih, ali i oni mene. Za generacije koje su odrasle na kompjuterskim igricama, koji su navikli da klikom miša podižu 16 tona ili pucaju iz puške, primjena čiste fizičke snage za bacanje broda u more ili pritezanja konopa je bila neobična i prilično teška stvar.
Veliko je zadovoljstvo bilo vidit njihovu radost, načine na koje bi prevladavali svoje strahove. Posli dolaska s mora, pospremanje brodova, prskanje vodom, cika, vika...
Nakon škole jedrenja, oni najbolji bi ostajali u klubu kao natjecatelji. Odlazili smo na regate po cilome Jadranu. Ispočetka nismo imali kvalitetne brodove i opremu, ali smo gurali naprid. Puno smo i trenirali. Napredovali smo, sa svake regate bi se vraćali sa sve boljim rezultatima. Zagi, Marko, Mario,Ante i Šime. To su bili moji mušketiri. Posli su nam se još pridružili i Vedran, mali Ante i mali Šime.
Tako je to trajalo gotovo četiri godine. Ni sad mi nije jasno kako sam moga istovremeno radit svoj posal na škveru i popodne i vikendima bit trener jedrenja. Na putovanjima sam dici bija i trener i vozač i kuvar i mater i ćaća. Ali nešto nas je stalno vuklo naprid. Došli su i pravi rezultati. Ante Botica je već sa 12 godina posta jedan od najboljih jedriličara u Hrvatskoj u klasi „Optimist“. I ove godine će ići na Svjetsko prvenstvo u Urugvaj. Mario Škrlj mi je bija desna ruka u svemu. Onako visok, karotast, dobričina od diteta ...
A tek veliki Šime i mali Šime – bili su pravi romantičari pod jedrima. Nije im bilo bitno oće li regatu završiti kao peti, petnajsti ili pedeset i peti. Glavno da se jedri!
Puno lipih dana, puno smija i radosti, ponekad i dosta umora i malo tuge....
Nisam ja jedini. Ima po cilome Jadranu na desetke ovakvih „luđaka“ ka šta sam bija ja. Srest ćete ih gotovo u svakom našem portu. Entuzijasti, nema tih para koji to mogu platit.
Tribaju nam novi Optimisti. Mali i veliki. U svim našim mistima. Kad ih vidite na moru, mahnite im, pozdravite ih. Uz male „leptiriće“ pod jedrima, vidit ćete sigurno u blizini i neki gumenjak sa preplanulim zanesenjakom na njemu. Pripoznat ćete ga po tome šta stalno nešto viče i maše rukama. Možda će vam se učinit kao da je neki grezun, ali virujte mi, to je pravi čovik.
To je optimizam sa pokrićem!
Post je objavljen 26.07.2006. u 18:20 sati.