Koliko puta mi se desilo da šetam sam, ulazim u prodavnice, tranvaje...saplićem se o ljude koji mi idu u susret i sva ta masa ljudi čini mi se siva i bezlična...oči prazne...i odjednom prene me nešto...i vidim nečije oči u masi i materijalizuje mi se neko ljudsko biće, izranjajući iz mraka...odjednom osetim toplinu i pripadanje i vidim osmeh pun razumevanja...i shvatim, to je neko moj koga ne poznajem...ali neko moj...samo za trenutak...pa opet sivilo i tišina sve prekrije...a, trenutak lagodnosti i topline brzo nestane...i ostane samo sećanje...
Post je objavljen 25.07.2006. u 13:36 sati.