bok svima, ja sam samo jedna ne shvačena duša, koja misli da je nitko ne zaslužuje, koja uvijek sve zabrlja, koja je jako usamljena, koja je sama, koja samo želi malo pozornosti... ne znam što da radim, mislim da radim pravu stvar, ali zapravo... uvijek loše završi... uvijek sve zabrljam... ne znam zašto sam takva, jednostavno, samo tražim pozornost, pažnju, ljubav... da li previše tražim, jesam li naporna...možda ipšak previše tražim, možda sam rako naporna da ni sama ne shvačam to, ali zašto... zašto sam takva, zašto se ne mogu promjeniti, zašto ne mogu biti normalna ko drugi... zašto život može biti tako okrutan?? puno pitanja a malo odogovora...
mislim... za mene, moj život, moj naćin života, nije normalan, nego je... čudan, naporan, bolan... zar je to normalno je jednu tineđericu u dobrim godinama, koja se bliži punoljetnosti... koja se ponaša kao da još ima 7 godina, koja traži najveću pozornost i brigu... izgleda da jesam... jednostavno... neobična i naporna... tko god je uz mene, gadno nastrada... ne samo psihićki, nego i fizićni... zašto moram biti tako naporna...
smatram da sam ja kriva što mi se obitelj raspada, što me se prijatelji boje, što nisam uz njih kada je najpotrebnije, nego samo želim da su uz mene, ali zašto?? istina jedinica sam, sama sam čitav svoj život... možda zato, možda sam zato tako naporna... jer su mi moj sve davali, nisam imala s kim išta djeliti, ni učiti se na tuđe osječaje... možda zato...
i previše toga shvačam ozbiljno... mislim, zanm se šaliti, ali kada se netko šali na moj račun, onda poludim, pobjesnim... nisam normalna... jednostavno sam... čudna, umišljena, razmažena, nedefinirana, usamljena, neshvačena... mogu ja još puno toga naprajati...
jednostavno rećeno, nisam ja čovjek, ja sam nešto ne definirano, nešto nemoguće, nešto ne postojuće... možda je tako najbolje, da ne postojim... i dan danas se pitam zašto ja postojim, koja je moja svrha, ćak se pitam, kako bi bilo da mene nema... sigurno puno bolje, sigurno puno ljepće, i bezbolnije... ljudi bi sigurno bili puno bolji nego što su sada...
ja sam kriva, ja sam kriva što su takvi, ne samo prema meni, nego i prema drugima, možda bi ipak bilo bolje da se nisam rodila, da ne postojim... sigurno bi... jer kada bolje pogledam, dokle god sam ja tu, ništa se dobroga neće dogoditi... ja sam kao crna mačka koja donosi nesreću drugima, koja stvara probleme, koju svi mrze i preziru... jadna ja... nisam dostojna toga, ni svoje obitelji, koji bi bili puno sretniji s nekim drugim, ni mojh prijatelja... jednostavno nema smisla života...
ne govorim sada da ću se ubiti, nego razmišljam... kloniti se ljudi, dalje od ljudi koje mogu lako povrijetidi, koje volim, a i oni mene, ali ipak... njima će biti puno bolje bez mene... ja sam samo višak, ja se ne uklapan nigdi, samo... samo želim biti sama, kao što sam prije bila, tako i sada...
Post je objavljen 24.07.2006. u 14:17 sati.