Marketing
Dodir
Generalno gledano ne volim da me nepoznati ljudi dodirnu pa makar se to odnosilo i na slučajno dodirivanje u tramvaju. Srećom, ne pamtim kad sam se vozila tramvajem. Mislim, nisu ljudi krivi što je gužva pa se neminovno svi dodirujemo. Iz cijele priče izuzimam dodirivanje kod doktora, zubara, frizera, pedikera...Ni to mi nije baš milo ali kaj se mora, mora se. Zapravo, rekla bi da mi je to veliki problem. Razgovarajući s jednim psihologom došla sam do zaključka da to vuče korjene još iz mog djetinjstva. Ne, nije me nitko tukel!!! Naprotiv, mažena sam i pažena ali ne od strane roditelja nego bake i djeda. Sjećam se da sam poskrivečki, vikendom, kad smo sestra i ja bile kod roditelja, mazala ruke maminom kremom tak da bi mi mirišale po njoj. Falilo mi je nježnosti s njene strane. Vjerojatno zbog toga desil mi se neki klik u glavi zbog kojeg sam preosjetljiva na dodir. Naprosto sam alergična na „slučajno“ dodirivanje u uredu. Kao, baš sad je neki kolega moral doći u kuhinjicu (koja je dva sa dva) kad si ja kuham kavu! I onda je neminovno da se okrzne o mene. Momentalno poflekavim i moram se JAKO kontrolirati da mu ne zveknem šamar. Zapravo se trznem ko da me pofuril s vrelom vodom. Najradije bi se mam otišla otuširat.
Suprotno tome volim se maziti sa svojom dječicom. Mislim da ih doslovno ugnjetavam tim svojim maženjem. Radije da sam im naporna nego da čeznu za mojim dodirom.
A ja?
Što samnom?
Ja trenutno čeznem za nečijim rukama na mom licu....
Post je objavljen 20.07.2006. u 14:56 sati.