Marketing
[Qolumna] oQo stripa Beda
Piše: Vladimir Tadić
Odgledah Superman returns pre par dana. I bogme sam se žestoko iznevirao, osetio se čak i jadno.
Film je, što u stripočanstvu, što u filmočanstvu izazvao podeljenja mišljenja. Mnogi smatraju da je i jedan odličan glumac kakav je Kevin Spacey uštrojen, a kamoli neki tamo Routh, i Bosworthovica, da nema hemije među likovima, da su mogli i gumene lutke sasvim lepo da postave umesto njih. Što nije netačno. Zamerke padaju i po pitanju kontinuiteta sa Donnerovim filmovima – ali tu se već ne bih složio, verna mi ljuba, koja nije previše upoznata sa superherojštinama na velikom platnu izašlim u vreme našeg ranog detinjstva, uopšte nije ni primetila da se film nastavlja na nešto, tako da se te stvari mogu otpisati i na posvetu, ne nužno na kontinuitet, a svakako ne na kontinuitet koji guši. I naravno, tu je ono zbog čega su fanovi zavrištali – klinac. Ali nisam zbog toga besan.
Sve ovo ne znači da mi se film nije dopao. Što ono reče neko, Bob valjda, dosta je da čujem Williamsovu muzičku temu, i već sam se naježio. Pride, praksa je pokazala da sa što manje očekivanja odem u bioskop, to ću bolje proći. Prva dva X-Men filma su mi verovatno zato i legla, ne volim X-Mene, pa me nije ni bilo briga kako će ih izmasakrirati. Za The last stand sam već očekivanja imao, zahvaljujući prva dva dela, pa sam se razočarao, žestoko. Za Vendettu sam znao da je hereza u odnosu na strip, ali pošto mi ni strip nije ništa posebno, jedno od manje bitnih Mooreovih dela, i pošto sam znao za mane – filmić mi još i nije bio toliko loš. Spajdi 2 mi ostaje favorit od recentnijih superherojskih filmova (a Batman returns all time favorite), a producente Daredevila, Catwoman, Constantinea i *shudder* LXG treba politi napalmom, spaliti i dovesti Sveti Sinod da okadi studije gde su snimani.
But I digress. Superman returns mi se nije nešto dojmio iz trejlera, rane recenzije na Newsarami nisu bile nešto presvetle (a onda su verovatno đavo i sponzori odneli šalu, pa su usledili hvalospevi) – te sam otišao u bioskop sa nultim očekivanjima. I, što bi se reklo, kako sam se nadao, dobro sam se udao. Jeste, glumci su krš; jeste, tu je klinac; jeste, Routh je trebao da provede još godinu dana u teretani; jeste, ima više ljubavne hemije između Neila Gaimana i Todda McFarlanea nego između dvoje glavnih likova – ali nekako, to sve funkcioniše. Singer nije našao pravi odnos između akcije, romanse i strip/film posveta kao što je to pošlo Raimiju za rukom u drugom Spajdiju, no ugurao je i mesijanske elemente u priču, i barem napravio dobar balans između "super" i "man" – kapa dole, to je nešto sa čim stripovi imaju probleme već više decenija. To što "super" deo vizuelno ne dolazi do izražaja, a "man" je loše, ili nikako odglumljen... pa dobro, može i gore.
Dakle, nije me sam film iznervirao. Nije to učinio ni fakat da se DC polomi da prilagodi svoj kontinuitet filmskom, sve uz DiDiove licemerne izjave da oni to ne bi radili – u priči "Up, up and away" koja se prošlog meseca završila u stripovima, Superman se vraća (!) posle jednogodišnje pauze, a Lex Luthor, uz pomoć kristala iz Tvrđave osame (!) budi bojni brod sa Kriptona. Oke, razumem zašto DC to radi, ali barem neka priznaju da to rade. Pride, ne bih da sam u koži Dana DiDija, pošto film i serija Smallville imaju očito različite kontinuitete, te DC ne zna kome će prikloniti carstvu, televizijskom ili filmskom. Odnosno, što bi rekla moja verna ljuba posle filma: "A šta se nadalje dešava sa njegovim sinom u stripu?"
Ali nije me ni to retkonovanje iznerviralo, već samo blago iziritiralo. Ne, jad i beda su došli pred kraj najavne špice, odmah posle (o tako teško izvojevanih!) redova da je Superman kreacija Siegela i Shustera. Naime, do sada smo viđali credits u stilu "Based on DC comics characters", ili "Marvel comic", whatever. Ali ne i ovde, ovde je pisalo: "Based on characters appearing in DC comics".
Ej, pojavljuju se! Ljudi, Superman se i dalje pojavljuje! Deco, stripovi i dalje postoje! Svete, pogledaj nas, jadni smo i bedni, pokušavvamo da se nazovemo industrijom, svi su nas zaboravili, naše kreacije bolje izgledaju na filmu, to su pop ikone, ali ih više niko ne kupuje u stripovima, ali one se pojavljuju i dalje, kupite nas, molimo vas! setite se da strip i dalje postoji, brate, imaš dinar?!
Bedno.
Zar smo na to spali? Da u najavnoj špici filma treba da podsećamo ljude da stripovi i dalje izlaze i da se lik iz filma još uvek može kupiti na kiosku – upps, pardon, u comic shopu? To je patetično, to je besramno, to je kao da prosimo, kao da molimo da nas pogleda ta sve manja filmska publika, da nas obasja svojim parama, i sve će biti super, samo kad se sete da postojimo?! To nije samo priznavanje inferiornosti u odnosu na druge forme izražavanja, to je priznavanje jadnosti u odnosu na njih. Na današnje vreme, nije dovoljno da se strip dokaže kao umetnost – to je, u krajnjoj liniji, moot point. Potrebno je da se dokaže i kao ta famozna industrija, kad je već mnogi tako zovu, a ne ekskluzivni klub za geekove. A ne da pokušava da se, da prostite, hebe a da mu ne uđe, da hoće da zarađuje pare kao ozbiljna industrija, ali na amaterski način. I posle kažu, ne prodaje se. Jeste, ne prodaje se, što bi neko kupio proizvod koji priznaje svoju inferiornost u odnosu na neki drugi, univerzalno prihvaćeniji proizvod i moli vas – ej, moli! - da se setite da postoji?!
Bedno.
(Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.)
Post je objavljen 22.07.2006. u 11:58 sati.