Dugo nisam nešto pošteno napisala. Za to ima više razloga. To i jest tema današnjeg posta.
Prvo se moram pohvalit...ona velika vijest iz naslova...ja studentica!!! Puno sam učila, to je jedan od razloga zašto me nije bilo. Vrijedilo je. Napokon su prošle i te muke, stres i napori....
Zatim, svaki trenutak koji sam si ostavila za predah, odmor, željela sam iskoristiti dalje od Zagreba... Tako sam se nemalo puta zaputila na popodnevni izlet u najdražu i najbližu Crikvenicu, a od četvrtka do sinoć skoknula sam do Krka... I otišla u Malinsku na Gibonnija....
Sad, jedan od tih razloga, meni najvažniji (uz faks) i onaj na koji sam stvarno ponosna je taj da....da sam uspjela preboljeti Njega...da...nevjerojatno, znam...ali taaaako dobar osjećaj... Istina, kad sam u petak čula I žalim Bože i trud i ludu glavu s kojom ne mislim...ko me je natira da je provan, da je vako zavolim...A da je čoviku bit ka rašpa i da je u duši zal i grub, ja ne bi se da do kraja i ne bi vako ginija za nju.... zaplakala sam; ali samo radi lijepog sjećanja, ne zbog nečeg drugog.
Ne razmišljam više o njemu.
Doduše, sjetim ga se svakodnevno, ali Bože moj...
Više nije onako teško, bolno, s čežnjom. Sad je sa osmijehom koji se ne pretvara u suze, bar ne svaki put.
Sad mi se plače...ne znam...prvi put sam se suočila s tim...i tjera suze misao da je sad stvarno gotovo, više se ni ja ne nadam...
Teško mi je to pustiti...bojim se da sad kad ni ja više ne strepim nad nama, da će stvarno sve što je bilo pasti u vječni zaborav...
Možda je i tako bolje...možda više nismo ni zaslužili...
Više nije važno. Važno je to da sam ja sad ponovno sretna. Svoja. Lijepa. Nepobjediva. Sigurna u sebe. Opet sam ja. Nakon dugo vremena.
Ali ne može sve biti savršeno... Nikome, a posebno ne meni...
Osoba iz zadnjeg ˝poštenog˝ posta, onaj koji se javio reda radi, a dva mjeseca prije, kad smo isto završili skupa, se nije javio, e taj... Casanova.
Radi mi probleme. U glavi, u mislima, izludit ću...
Javio se opet, kao što je rekao. I ne samo da se javio, čuli smo se još četiri puta poslije toga. U dva tjedna. Želio je da se vidimo. Izvlačila sam se. Javio mi je neki dan da se upisao na željeni fakultet i opet me zvao na cugu. Rekla sam da ću se javit kad ću imat vremena. Toliko se želim vidjeti s njim...a bojim se, jer...
Jako mi se sviđa.
Pametan je. Zgodan. Drag. Obziran. Pristojan. Sviđam mu se.
Bojim se da sam se malo i zaljubila.
A problem je u tome...već se tri poznanice dure na mene zbog njega...u biti, ne dure se nego su ljubomorke digle nos...krave...
Jer su i one imale nešto s njim...
Ali ja se s njim čujem. On mene zivka, šalje sms-ove i želi mene vidjet...ne njih...
Ja mu ipak nešto više značim...možda sam baš nešto posebno...
Ili samo to želim misliti...? Ili sam mu kao svaka od njih tri (čije brojeve nije uzeo niti se ikad s njima čuo) i još onih 50 ostalih?
Ne znam... Da znam odavno bih se našla s njim ili jednostavno ne bih. Sigurno ne bih ovako oklijevala.
Bojim se da bih se mogla zaljubiti, a ne želim dvaput isto. Jedva sam se jednom izvukla i preživjela.
Bojim se da je i on glumac koji se pretvara i glumi dragog dečka dok u stvari i on želi samo seks.
Ne želim opet plakati.
A sviđa mi se. Jako mi se sviđa. Samo o njemu razmišljam. I o našem mogućem druženju. Samo se mene čeka da odlučim....
Kako da znam da se odluka koju u ovom trenu odlučim neće pokazati kao put u još jedan pakao za koji nemam snage i koji si nikada ne bih oprostila...?
Post je objavljen 17.07.2006. u 17:44 sati.