Marketing
JNA - škola života
SVE SE MOŽE KAD SE HOĆE
Kapetan prve klase Zdravković, zvani Ždrale, komandant kasarne "Milan Šarović" u Danilovgradu, koji je dva puta pao na ispitu za majora jer su ga ulovili da prepisuje, važio je među vojnicima, pa i šire, za mjeru gluposti. Jedinica gluposti zvala se, njemu u čast, ždral. Udarnu moć gluposti od tri ždrala imali su, na primjer, od sisavaca, čudnovati kljunaš, neki australski tobolčari i okapi-antilopa.
Kap. Ždrale je bio uvjeren da je osnovni smisao Jugoslavenske narodne armije - štednja. Kakva borbena gotovost, kakva moralno-politička izgradnja, kakva obrana granica i društvenog poretka?! Štednja! Kad već jugoslavenski narodi i narodnosti toliko izdvajaju za JNA, najbolje kako im se ona može odužiti jest da što manje troši. U skladu s tim, Ždrale je kao najveću prijetnju i neprijatelje vidio disidente koji su dizali dekadentne glasove za nekakva ljudska prava, recimo da se kasarna grije preko zime.
I tako pozove Ždrale jednoga dana Jarebicu, guštera iz junske klase, inače iz Velike Gorice kraj Zagreba. Odabrao ga je jer od nekoliko inženjera koji su pristigli u toj generaciji jedino je Jarebica bio niži od metar i sedamdeset, te Ždrale, koji je imao metar šezdeset i nešto, nije trebao odviše izvijati vrat dok razgovaraju.
- Izvolite, druže kapetane! - prodere se Jarebica ušavši u njegovu kancelariju i ukočivši se u stav mirno.
Ždrale izađe iza svog pisaćeg stola, dođe pred Jarebicu, uzdigne se na prste, te mu podigne pred lice žarulju.
- Molim te, pokvarilo mi se… pukla ova nit… popravi to!
Jarebica je nekoliko desetaka sekundi ostao bez teksta. Napokon se odvaži usprotiviti se:
- Oprostite, druže kapetane, ali to je nemoguće!
Ždrale nije bio iznenađen. Njegovo iskustvo je govorilo da svi inženjeri u početku vrludaju, te se razgnjevio više reda radi:
- Kako nemoguće?! Zašto je naš narod ulagao u tvoje školovanje, da ne znaš popraviti nešto tako jednostavno kao žarulju?! Hajde, uzmi to, odnesi i razmisli. I ne vraćaj se dok ne smisliš kako da je popraviš!
Bludeći pogledom i mislima po kantini, omatajući pažnjom sve izloženo: automat za kavu, flaše s pivom, sokovima, mineralnom vodom, kutije s napolitankama i rahatlokumom, čokolade i vrećice s bombonima, pribore za krpanje, pribore za manikiranje noktiju, pribore za brijanje, sapune, papirnate maramice i smotke toaletpapira, odjednom s čuđenjem uoči pri vrhu police nekoliko prašnjavih kutija sa žaruljama. Što li će ikome u kasarni tako civilna stvar poput žarulje?
Razmišljajući o tome sve više je bio uvjeren da žarulje čekaju upravo njega. Napokon kupi jednu, izvadi je iz kutije, kutiju baci i vrati se komandantu kasarne.
- Druže kapetane, izvolite! Popravio sam!
Zdravković potpuno ozbiljno uzme žarulju i zadovoljno klimne glavom:
- Eto, vidiš! Vidiš da se može! Jesam li ti rekao! I svi prije tebe su se u početku nešto kao bunili, a onda su našli načina… Sve se može kad se hoće! Nećemo valjda trošiti narodna sredstva na tako jednostavne stvari poput žarulja, a? Vrlo dobro, vojniče!
I sad pokušajte zamisliti nekoga koji rečenom Ždraletu pokušava objasniti da je žarulje nemoguće ili, ako je teoretski i moguće, barem ekonomski neisplativo popravljati. Nema načina da mu se to objasni. Ta on zna iz svog nebrojeno puta opetovanog iskustva da je to svakom inženjeru, uz pravilan ideološko-odgojni pristup, samo ako hoće, čas posla.
Post je objavljen 16.07.2006. u 19:48 sati.