Poslednji put sam se čuo sa Džonijem kada su se proneli glasovi da dolazi jer snima film. "Aman, pa ja nemam ni pasoš, nemam ni državu da bih imao pasoš, kako da dođem?" odgovorio mi je iz Holandije, gde je otišao u predvečerje raspada Jugoslavije.
Džoni Štulić: lider "Azre", čovek koji nije samo svirao rokenrol. On je živeo rokenrol. Kad je na talasu novog talasa postao poznatiji i van zagrebačkog društva okupljenog oko "Kulušića", za manje od tri godine snimio je čak devet albuma! U jednom dahu nam je dao sve što je godinama stvarao. Posle je prešao u drugu krajnost - kada niko više nije snimao singl ploče on je počeo da izbacuje pesme na malim pločama. Kako neka nastane, onako još vruću, on je snimi. Koketirao je sa šansonama, narodnom muzikom, Bobom Dilanom, a opet je sve ostao rokenrol. Prvi je držao koncert od tri sata, tri furiozna sata, u kojima nema mesta ni za ćaskanje s publikom, ni za pauzu između numera, ni za bis. Kako, uostalom, i da svira bis kad je već dao sve od sebe.
Od imovine je posedovao samo gitaru i vokmen, stanovao uglavnom kod prijatelja. A bilo ih je tada dosta; čast je bila poznavati Džonija; podnositi njegovu plahu narav. Ta narav ga je i odvela u Holandiju, onda je počelo i da se puca, on se skrasio i sve češće se prihvatao pera umesto gitare. Slao mi je pesme o Miloševiću i Tuđmanu u jalovoj nadi da će to neko možda i objaviti. Ovde ga, čini se, nisu zaboravili - u Beogradu su izdavali njegove diskove, u Zagrebu takođe, tamo nedavno snimili i film o njemu (bez njega, naravno). Čini se da nikome ne nedostaje - ovako je lagodno štancovati diskove, uzimati novac, a ništa ne davati.
Džoni može da se jedi, a ko ga jebe, kredo je već godinama u svim krajevima bivše nam domovine. A on i dalje nema pasoš, iako ima pravo na tri naša - jedno po rođenju, drugo po stanovanju, treće po nacionalnosti; pride verovatno i jedan holandski.
Jer, ne zaboravite: Džoni je čovek koji živi rokenrol.
Post je objavljen 15.07.2006. u 23:53 sati.