Marketing
Mesec dana fudbala
U poslednje vreme me pitaju ljudi kako sam i zašto ne pišem. Čini mi se da misle da sam vrlo zauzet i da se sigurno nesto vrlo vazno dešava, nešto što mi nikako ne ostavlja ni minut predaha, pa da se zbog toga ne javljam. A ja, u stvari..
GLEDAM FUDBAL PO CEO DAN!
1994. je bila sjajna godina za gledanje fudbala. Taman sam bio završio srednju školu, upisao fakultet koji sam mrzeo, zaljubio se u devojku koju nisam imao, te shodno prilikama rešio da gledam mnogo fudbala. Utakmice su počinjale kasno noću, a ja i tako noću nisam spavao, pa su stvari same došle na mesto. Uživao sam gledajući svakojake autsajdere, izblajhane Rumune, Bugare koji su i dalje furali tarzanke (Trifon Ivanov), šarene Kamerunce (legendarni Rože Mila), i naravno čuveni nigerijski napadački trio Amokači – Finidi – Amunike od kojeg su drhtali golmani.
Od tada sam, od svih utakmica na narednim svetskim prvenstvima, uspeo da pogledam jedva 10-tak. Ne sećam se šta sam tačno radio, verovatno ništa bitno, ali nikako nisam uspevao da se fokusiram na fudbal. Naročito 2002. Tog prvenstva se ni ne sećam. Kažu ljudi da je Koreja bila u polu-finalu, ali ja ne verujem. Što se mene tiče, taj mundijal se nikad nije ni dogodio.
Konačno, ove godine sam došao u priliku da odgledam na miru ceo mundijal. Zapravo, siguran sam da nikad neću imati bolje uslove za gledanje fudbala. Živim sa 15-tak muškaraca sa svih strana sveta. Imamo LCD projektor i sliku preko celog zida, dva klima uređaja u toj sobi, kao i pretplatu na poseban paket prenosa mundijala koji uključuje komentatore sa BBC-ja. Snabdeli smo se pivom, zaposlili kuvaricu i čistače, organizovali život tako da sve funkcioniše u svrhu neometanog gledanja fudbala. Nemamo nikakve društvene obaveze,ne osećamo se krivim niti bilo koga zapostavljamo gledajući fudbal, ne moramo čak ni da budemo pristojno obučeni. U jednoj ruci pivo, druga ruka u gaćama. Uslovi zaista perfektni.
Moj plan je bio da pogledam svih 64 susreta i tako obeležim ovaj period blagostanja. Prva utakmica je svakog dana počinjala u 5 po iračkom vremenu, taman kad se vratim iz kancelarije, a poslednja završavala u 1 ujutru. Sa te strane, dakle, nije bilo prepreka. Nije bilo šansi ni da me smori bilo koja utakmica jer na svetskom prvenstvu nema loših utakmica. Uvek ima šta da se vidi, zanimljivi igrači, mladi talenti, kreativni gledaoci, nervozni treneri i naravno golovi. Znam da su mnogi propustili susret Tunis – Saudijska Arabija (arapski derbi), ili recimo mečeve Koreje ili Trinidada, ali ja mogu samo da vam kažem da ste se zahebali. Koreja je imala ubedljivo najbolje navijače. Ne samo što su imali sjajne maske već su fenomenalno pevali svih 90 minuta, i izvodili nekakve koreografije. Moj drug Ilija kaže da činjenica da Korejanci pevaju “Odu radosti” dok se Srbi deru “Nož, žica, Srebrenica” puno govori i o mentalitetima naroda. Neka psiholozi izvode zaključke.
Što se same igre tiče, svim srecem sam bio uz Gance. Borili su se kao lavovi, bez preteranog respekta prema izvikanoj Češkoj ili simpatičnom timu USA. Prošli su dalje i sjajno igrali protiv šminkera iz Brazila, međutim tu nije bilo šanse. Ja im ipak skidam kapu i rešio sam da kupim dres Gane čim ga budem ugledao.
Od ‘velikih’ timova najviše sam uzivao gledajuci Žabare protiv Gane, Francuze protiv Brazila, i naravno Argentinu u utakmici u kojoj su nam pojasnili da smo na mundijal zalutali i da smo teška druga liga. Bilo je zaista mučno gledati kako se Argentinci poigravaju za ‘najčvršćom odbranom sveta’, a u isto vreme nisam mogao da odolim da ne aplaudiram fenomenalnim potezima Gaučosa. Shvatio sam da mnogo više uživam u fudbalu kad nema naših u takmičenju, tako da se nadam da nas neće uskoro biti na mundijalu, ili bar ne u ovakvim izdanjima.
U kategoriju “razočarenja” svakako spada i Brazil, i tu nema šta puno da se priča. Očigledno je da su zvezde došle da odrade te formalnosti pre nego što im se uruči pehar, i drago mi je da su sad već kod kuće. Na mundijalu ili gineš čuku ipo ili ideš kući, što znači da su sami izabrali. Argentinci su druga priča, jer su bar igrali. Ipak, neshvatljiva je taktika da se, u meču sa Nemcima, povuku posle samo gola prednosti i da krenu da se valjaju po terenu na svaki dodir protivničog igrača. To ih je na kraju koštalo plasmana i to je takođe zasluženo.
Preksinoc me je sunce ogrejalo kad su konačno i nabeđeni šampioni Nemci dobili po dve macole za put. Sve vreme se nešto šire po medijima, a u stvari se iz aviona vidi da tu nema kvaliteta za pehar. Nadam se da ce Žabari da se raduju na kraju, jer su jedini konstantno igrali dobro.
Dakle, Luca Toni, Giraldino, Iaquinta (kakvo ime) i gazda Del Piero. Andiamo ragazzi!
Post je objavljen 06.07.2006. u 21:29 sati.