Ako kažem da sam krenula na chat iz usamljenosti - neke njene specifične vrste - tada moram napomenuti da upravo tu "usamljenost" doživljavam kao još jednu standardnu ljudsku potrebu. Banalnu potrebu u smislu: nakon par sati osjećaš se žednim, ali jednostavno ne umireš baš istog trena ako ti voda nije pri ruci. Pokušam li sa nekog drugog aspekta sagledati ono što me interesira povrh svega, sve se krajnje svodi na promatranje "ljudskih profila". Ustvari, ljudi kao takvih, ali u pokušaju nekog suvislog analiziranja i dovođenja na neke zajedničke nazivnike ipak (samo) njihovih profila.
Možda ovim uvodom pokušavam pravdati ponor svog društvenog života, na neku ruku. A možebitno samo potvrđujem simpatičnu sklonost psihologiji.
/u nastajanju/
Post je objavljen 28.06.2006. u 19:19 sati.