Marketing
O baladama...balaševiću...
Eto, čitam neke vaše postove... Pa i neke moje... I vidim da nam je nekako svima lakše kad se požalimo jedni drugima... Žalimo malo sami sebe... Pa nas i drugi žale... I tako... E sad, super je to... Slažem se... Ali ima li nešto što možemo i sami napraviti za sebe?... Ma sigurno ima... Postoji jedna priča koja govori o tome... Davnih dana sam je čula pa se možda ne sjećam od riječi do riječi... Ali ću je pokušati prenijeti i vama...
Prije mnogo godina, u jednom malom mjestu uz šumu živio je pas... Jednog je dana ušao u šumu dublje nego je to činio svakodnevno... I izgubio se... Lutao je cijeli dan i noć kako bi pronašao izlaz, ali ulazio je zapravo sve dublje i dublje... I kad je već bio na izmaku snaga, pred njim se ukazao prekrasan hram... Ušao je u njega... I došao do ogromne prostorije obložene ogledalima... Pronašao je nešto vode i hrane i zaspao... Kad se ujutro probudio, sunce je obasjalo prostoriju u čijem je središtu vidio mnogo hrane... Bilo je to njegovo blago... Ali tad je shvatio da ga sa svih strana gleda mnoštvo pasa... Bili su to samo odrazi u ogledalu, ali on to nije znao... I shvatio je da njegovo blago više nije samo njegovo... Rastužio se... Rastužili su se i ostali psi... Zarežao je... A i svi oni psi su zarežali na njega... Zalajao je... Naravno, i tu su ponovili... Preplašio se i pobjegao nazad u šumu... Nikad ga više nisu vidjeli...
Mnogo godina kasnije, jedan je drugi pas zalutao u šumi... I isto tako došao do hrama... Zaspao... Ujutro kad se probudio pronašao je hranu... I vidio mnogo pasa oko sebe... Nasmijao im se... I oni su se nasmijali njemu... Veselo je zalajao... Naravno, to su učinili i oni... U tom je trenutku shvatio da je sretan... Pronašao je neizmjerno blago... Njegovo blago bili su ti psi koji su ga okruživali... Da, a pronašao je i hranu koju s njima može podijeliti... Znao je da više nikada neće biti sam...
Priča je navodno indijska... E sad, jel istinita ili ne... Ako su lagali mene... I ja lažem vas... Ali što vas košta da probate i u svom životu... Eto, jedan mali zadatak za vas... Probajte sutra ujutro ustati i izaći van s osmijehom na licu... Nasmiješite se slučajnom prolazniku... Vozaču autobusa... Prodavačici u dućanu... prijatelju... Ma i starcima... Ne košta vas ništa... A možda nešto dobijete zauzvrat... Ako ništa drugo, bit će vam uzvraćen osmijeh... Možda je to jedna mala stvar... Ali i one su sastavni dio naših života...
Možda se nekima ova priča čini kao glupost...al kad malo razmislite...oni koji će probati razmisliti vidjet će da ima nešto u tome...pa možda nekome pomogne ovaj moj post!!!!
Ne... Nisam oduvijek slušala Đoleta... Ne zato što ga nisam voljela... Više zato što ga nisam razumjela... I kad bih čula stih „sve prave su ljubavi tužne“ nisam mogla znati o čemu taj priča... Ali kako su godine tekle, kako su se neke stvari i sličice iz njegovih pjesama proživljavale i u stvarnom životu, taj panonski mornar bivao mi je sve draži...
Tad još nisam ništa znao i još nisam verovao da na svetu tuge ima...
Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo il' centarfor školskog tima...
Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo - to su njene oči bile...
Imala je kose plave i u njima na vrh glave - belu mašnicu od svile...
Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama...
za sva vremena, skrila se tu, negde - duboko u nama...
I shvatila sam - mnogo mi znači to... Ti njegovi stihovi... Te njegove riječi doista jesu kao igračke i cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa... I počela sam među tim staklićima pronalaziti neke male dijelove koji su mi bili poznati, proživljeni... Bile su to sve one lijepe, nježne, ljubavne sličice koje smo svi prije ili kasnije prošli...
Kad je prošlo đačko vreme, padeži i teoreme i stripovi ispod klupe...
Nije više bila klinka, počela je da se šminka i da želi stvari skupe...
Tako mi je svakog dana bivala sve više strana, slutio sam šta nas čeka...
Pa sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem, postala mi je daleka...
Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama...
za sva vremena, skrila se tu, negde - duboko u nama...
No dobro... Bilo je tu i onih malo tužnijih trenutaka... Kada te uhvati onaj prokleti D-mol... Kada sam za sve počela kriviti jadnog Tomu Sojera... I kada sam pomislila da je sve otišlo u Honduras... Znala sam da nikad neću biti kao Bane... Ali da li sam to uopće i željela?... Moji roditelji možda, al ja... I shvatila sam koliki je bio uticaj rođaka na moj životni put... Pa ne baš prevelik... Hvala Bogu...
Danas je na sedmom nebu, kažu mi da čeka bebu. Našla je sigurnost, sreću, dom...
Ima muža inžinjera pred kojim je karijera i mesto u društvu visokom...
Ja još kradem dane bogu. Ja još umem, ja još mogu da sam sebi stvorim neki mir...
Još sam sretan što postojim, pišem pesme, zvezde brojim. Još sam onaj isti vetropir...
Prva je ljubav dosla tiho, nezvana, sama...
za sva vremena, skrila se tu, negde - duboko u nama...
A ja lagano slikam i doslikavam ovaj portret svog života... I znam da još puno raznih boja moram na njega dodati... I još puno puta, poput ovog, ali i mnogo prethodnih, odgovoriti na pitanje - Zašto baš Balašević?... Eto, ti koji nemaš ništa s tim... Odgovor ti je tu... Iako, ako imaš svoju „teoriju“ u glavi, znam da ti ovaj post neće ništa značiti... Ali meni znači... A i još nekima - nadam se... Ma ne nadam se, sigurna sam...
ps...ove riječi koje su tu podebljane(naslovi pjesama) i par kitica pjesmica...to su moje najdraže pjesme koje je napisao taj gosp Đorđe Balašević!!!
I još nešto...posebna zahvala mojim vjernim čitateljima...hahah....ma ne stvarno...hvala i za kraj jednu veliku pusu šaljem mojoj mlaloj bebici tj šteti!!!!Volim te malo moje!!!
Post je objavljen 29.06.2006. u 21:17 sati.