Kad se nakon šetnje s Ryanom Rea vratila u „Rider“, dočekali su je prijatelji. –Gdje ste bili?- -Šta je htio?- -Te ozlijedio?- -Pomalo ljudi, pomalo..- zaustavila je navalu pitanja -Nije on nikakva svinja ili tako nešto da čim me pita za razgovor mora nešto napraviti! Pričali smo normalno, kao ljudi koji su nekad (tu je riječ posebno naglasila) bili skupa, riješili sve šta smo trebali.. I sada smo frendovi.. Zadovoljni?- -Ma da... Ali zabrinuli smo se za tebe, nije vas dugo bilo!- nastavila je Michelle –Znam.. Ali potrajalo je, objasnio mi je zašto je prekinuo sa mnom na onako grub način.. Valjda se ponovo vraća u Houston, barem je rekao da su mu starci tako nešto spomenuli..- -Zezaš?- upita Samuel –Samo mi fali da ponovo moram gledati onu njegovu glupu ružnu njušku!!- -Sami, smiri se.. Ako se vrate, morat ćete i vi razgovarati i riješiti tu glupu svađu. Shvati da nema smisla cijeli život mrziti se zbog jedne stvari koju ti je rekao jako davno!- pokušala ga je Samantha urazumiti. –Mah.. Ne znam.. Sumnjam u to..- Rea je pratila razgovor između svojih frendova, a onda tiho nastavila – Ljudi, odoh ja sada... Umorna sam i jedva čekam da legnem u krevet..- -Idemo i mi pomalo, ha?- upita Niki.. –Aha- potvrdila je Michelle. Svi su se ustali i krenuli svatko prema svojoj kući, vjerojatno svi s istom namjerom – ići spavati.
Ali ne i Rea, ona se zaputila u svoj podrum... Sjetila se da ono što je pronašla jučer dok je šetala s Ryanom nije spremila u novu kutiju.. Trebalo joj je vremena da ga pronađe, i kad je to nakraju uspjela, pozorno je promotrila cijelu svoju kolekciju i bila neobično ponosna na samu sebe. –Curo, svaka ti čast!- pomislila je –Postala si prava majstorica u skupljanju, baš poput Ryana! Ovo je dostojna zamjena i uspomena na njega...- Zadovoljna sobom, krajnjim izgledom podruma svoje sobe, te Ryanovim riječima, zaspala je sretna kao nikad u životu... Vrtila se u snu, između ostalog na mahove se budila i razmišljala o prošlosti s Ryanom, i kako bi izgledala njezina budućnost kad bi on bio u njoj. Prvi se put nakon prekida osjetila nesigurnom, ovisnom o njegovoj blizini.. Trebao joj je njegov zagrljaj više nego išta drugo. A onda se sjetila što joj je sve prouzročio svojim iznenadnim odlaskom. –Ipak, nije on kriv šta se morao odseliti!- tješila je samu sebe, ali nije se mogla skroz zavarati.. Da je htio, mogao joj je davno prije reći da odlazi, ona ne bi toliko patila. A opet, možda je bolje bilo ovako, jer bi inače znala da im se bliži kraj i vjerojatno bi se ponašala hladnije prema njemu? U moru misli koje su se komešale u njoj, polagano uzrokovale mučninu, ponovno je zatvorila oči i zaspala.
Iz sna ju je probudila zvonjava telefona.. Otvorila je oči, mutno je gledala i nekako se dovukla do telefona. –Halo?- javila se –Ti imaš nešto što je moje!- rekao je nepoznati glas... –Mmmolim?- začudila se Rea... –Tu-tu-tu- začulo se iz slušalice...
Post je objavljen 28.06.2006. u 18:44 sati.