Arthur me ljuti. Pitao me kad sam se vratila iz dućana jesam li se s kim i danas posvađala. Šokirao me i nije mi bilo jasno o čemu on to priča.
- Pa kad se stalno svađaš po trgovinama. Svađalica si.
- Nisam! Šta bi ja bila svađalica. Ja sam baš...dobra.
- Jesi, jesi. Stalno se svađaš i istjeruješ neku pravdu. Matija Gubec si.
- Dobro, to s Matijom Gubcem priznajem. To nije svađa. Svađati se ni ne znam ni ne volim. Pravda je nešto drugo. Kad sam se ja svađala?
- U Lesnini?
- Dobro, to..to se ne broji.
Bili smo u Lesnini kupiti namještaj i nitko nas nije htio poslužiti jedno pola sata. Ulovila sam dva prodavača koji su rekli da će odmah doći, ali su se samo pridružili ostalima koji su sjedili za jednim stolom i izvrsno se zabavljali. Nije bila gužva i vjerovatno su nas ocijenili kao ne-kupce. Nakon pola sata čekanja i samosnalaženja, otišla sam do njih i tražila šefa. Predstavila sam se i vrlo ljubazno pitala kako se kod njih dođe raditi jer sam nezaposlena. Vidim da je posao i više nego ugodan. Sjediš, zabavljaš se, dobivaš plaću, a kupce ne šljiviš niti kad te cukaju za rukav i mole da nešto kupe. Šef je tek nakon par minuta mojeg monologa shvatio o čemu pričam i počeo sa litanijom ispričavanja i osobnog usluživanja, ali sam ja demonstrativno otišla.
- Hm. To se ne broji.
- A u Konatu? Idisu? Caru?
I počeo je nabrajati sve poznate trgovine. Stvarno je u svakoj bila neka slična situacija koju ja nisam mogla odšutjeti. Arthur nije stao s nabrajanjem i ja nisam imala primjedbi, bio je u pravu, dok nije spomenuo Konzum.
- E, to u Konzumu nisam bila ja, nego se Huluvuica svađala. Zbog one babe šta je gurala sve pred sobom i išla preko reda.
Malo me Arthur zamislio. Znam da me je zezao i da je uživao u mojoj pobuni protiv toga da sam svađalica, ali kad je počeo nabrajati i ja se prisjećati, stvarno je ispadalo kao da ima u tome neke istine. Daleke doduše, ali ipak ima :)
Nismo to spominjali sve do drugi dan.
Sa Zvončekom sam otišla u trgovinu Gavrilovića. Ispred mene je bio neki vrlo visok dečko, od možda nekih 15 godina. Tražio je par hrenovki i prodavačica mu je počela zamatati najružnije hrenovke koje sam ikada vidjela. Potpuno zgužvane, ljubičaste boje i neprepoznatljive. Čula sam samu sebe kako pitam:
- Šta to zamatate dečku? Šta Vam je to??
Dečko me na to zahvalno pogledao i rekao kako se i sam čudi šta bi to bilo. Prodavačica je mrtvo-hladno rekla da je tražio par hrenovki i to je to. Pogledala sam ispod, imala je prekrasne svježe hrenovke u izlogu. Ne znam gdje je uopće našla ove ružne i stare.
- Gospođo, pa šta je Vama? Dečko će se razboljeti od ovih šta mu dajete. To ima najmanje salmonelu od bakterija, a još po ovoj vrućini..Dajte mu druge!
- Ne, ove su iste kao i ove koje gledate. Sve su došle istog dana.
- Dobro, kad vi tako kažete. Nazvat ću sanitarnu i tržišnu inspekciju pa ćemo vidjeti šta oni kažu na to. Crne, zgužvane hrenovke ne mogu biti takve od jučer. I baš na dečku ste se sjetili ih prodati.
Mašila sam se za mobitel, iako pojma nemam koji je broj sanitarne ili neke druge inspekcije. Snaći ću se. Taman sam htjela otipkati broj informacija kad me dečko nasmijano pozvao.
- Nemojte Gospođo. Hrenovke ionako nisu za mene. To su za mog brata. Za njega su koliko me ljuti, stare hrenovke - izvrsne hrenovke.
Pukla sam u smijeh, a dečko je odjurio na blagajnu.
Čim smo došli nazad kući Zvonac je odmah s vrata povikao :
- Tata, tata! Mama se opet svađala!
Eh, a nisam. To nije bila svađa. Samo pravica. Svađa je nešto potpuno drugo i ja nisam svađalica.
A da to dokažem u stanju sam se posvađati sa svakim tko tvrdi suprotno :)
Post je objavljen 27.06.2006. u 08:15 sati.