Vruće je. Vruće i sparno, evo tek je devet sati i već je 28 stupnjeva. Jučer je bilo 33 u Rijeci. Nije ni čudo da sam u petak podlegao. Kao da sam pregorio. Baš me ubilo. Imao sam neki čudan dan na poslu, nisam pojeo svoje uobičajeno voće, zaboravio sam i na vodu, i to je to. U subotu sam se osjećao dosta loše, jedva sam se ustao i ustanovio da je dosta kasno, pa sam odlučio otići na Žurkovo bez bicikle. Krenuo sam lagano, u namjeri da istrčim koliko se bude moglo, ali već nakon jednog kilometra sam morao stati. Jednostavno, ne ide pa ne ide. Spustio sam se do mora, da me ne vidi neko od trkača kako hodam. Da bude stvar gora, imao sam na sebi dres za trčanje, tako da se nisam mogao švercati. Uz more sam još malo potrčao, koliko da protrčim kroz grupu kupača. Taman kad sam mislio opet stati, ispred mene su potrčale neke curice sa nekim debeljkom, pomislio sam, neka brojna obitelj koja žuri uhvatiti mjesto na plaži. No onda sam vidio da „Tata“ ima na majici natpis „Gimnastički klub Sokol – Karlovac“. Bem ti, pa one namjeravaju trčati, treniraju, prvo debeljko, pa njih četiri curice od najviše 7-8 godina, pa na kraju kolone … ja. Ona zadnja se stalno okretala, i čudila se zašto trčim iza njih. Morao sam nešto poduzeti. Uz najveći mogući napor, ubacio sam u višu brzinu, i pretrčao ih, nadajući se da će one uskoro stati. Još neko vrijeme sam čuo trupkanje dječjih nožica po asfaltu (neke su trčale u sandalama) a onda je konačno prestalo. Ni ja nisam mogao više, sav jadan, naslonio sam se na ogradu i gledao kupače kako uživaju u moru. Kad, nije prošlo ni pola minute, evo ti njih, debeljko i curice, dakle nisu stali, trče i dalje, već skoro dva kilometra. Protrčali su pored mene, a ja nisam ni pomislio blamirati se još jednom. Odšetao sam se lagano do auta svjestan da od treninga taj dan neće biti ništa. Kad ne ide, ne ide …
Post je objavljen 26.06.2006. u 09:54 sati.