Vozim jučer predvečer Avenijom Dubrovnik prema Utrinama kad li vidim vrlo neugodnu nesreću, motor leži u srednjoj traci a jedan je auto grdo izubijan straga i zabijen je u rubnik - okomito na cestu stajao je u krajnjoj lijevoj traci.
Učinilo mi se da je motorist ako je tako napucao auto morao letjeti ko Superman.
Policajac mi maše da prođem pored svega toga po krajnjoj desnoj traci pa sam prolazio polako, imao sam dovoljno vremena da promotrim sve jer sam znao da će svaki čas na semaforu crveno svjetlo pa nije imalo smisla da ubrzavam dok vozim pokraj motora.
Bilo je zanimljivo gledati snimatelja kako se smije i šali s policajcem pa sam, usporavajući zbog semafora posve okrenuo glavu unazad, gledajući kako snimatelj trči prema motoru. Posve sam stao dva metra iza prvog auta na semaforu, ali, stao sam samo zakratko jer me je snažni udarac drmnuo straga!
U prvu sekundu nisam znao ni što mi je, nisam ni najmanje očekivao nešto takvo, to je zbog veselog snimatelja bilo jedno od vrlo rijetkih zaustavljanja kad nisam napravio provjeru u retrovizoru...i baš me tada napucaju! Vrlo brzo sam skužio što je taj udarac značio - ipak imam preko dva takva sudara godišnje u prosjeku, izračunao sam da sam zahvaljujući takvm sudarima za koje nisam kriv u plusu kakvih 27 000 kuna...
Izađem, priđem dobrohotno momku koji me napucao i velim mu kako sam i ja gledao nesreću pa ga razumijem! Na to momak veli da je on doduše gledao nesreću i jedvo jedvice stao, takoreći na mom auspuhu, ali da ga je straga napucao kamion pa je on napucao mene! U taj čas prilazi policajac koji je osiguravao mjesto auto-moto sudara zbog kojeg smo se sudarili:
"Kamionđija je kriv što nije stao, Vi (momak u srednjem autu) ste krivi što niste stali na potrebitom razmaku a gospodin (ja) jedini nije ništa kriv! Nema velike štete pa vas molim da se sklonite na onu autobusnu stanicu a ja ću doći!"
I tako smo mi prešli cestu i stacionirali se na stanici. Momak nije vlasnik auta pa se on i kamionđija prepucavaju, kamionđija je neki veseli Dalmoš, presretan što nitko nije umro, moja šteta je mala ali imam iskustva i znam da će popravak ziher biti barem 300 kuna, a i bole me leđa, istegnuo sam mišić, malo me čak boli i glava...
Dolazi policajac:
"Ako ste ljudi, dogovorite se! Po novom zakonu nema osiguranja prije no što se sve riješi na sudu, a na sudu ste obojica krivi i to vam je barem 2500 kn po glavi plus kazneni bodovi plus gubitak police, plus..."
"Dogovorio bih se ja ali nije moj auto, vlasnik auta će sad doći!" vikne momak!
"Ja želim preuzati svu krivnju, mali nije ništa kriv, ja sam ga pokupio!" viče Dalmoš.
"Meni 500 kuna i bježim!" vičem ja.
"Čekaj, ne možeš, nema smisla, ako se ne dogovorim sa gazdom nema smisla da ti išta platim jer ćemo tako i ovako svi na sud!" - Dalmoš će.
"Vrti mi se u glavi!" velim ja. Nitko ne trza.
Blizu živi Draga pa se i ona došetala do popirišta. Blijedo drago zabrinuto stvorenje odahnulo je kad je vidjelo da je samnom sve OK. Radoznalost joj je vrlina:
"Što vozite?" upita ona.
"Pome" veli Dalmoš.
"Kako ih uzgajate?" upita ona.
"U plastenicima, nema više ničeg drugog!"
"Na prirodan način?"
"Ma neee, ne bih mogao opstati! Pesticida koliko voliš, moram tako, pogotovo za vas Zagrepčane!"
"Zašto za nas Zagrepčane?" upitam ja.
"Vi kupujete očima, baš vas briga kakav ima okus!" podrugljivo će Dalmoš.
"Meni je okus najvažniji!" otpovrnem mu ja.
"Slušajte, ja imam jedan dio za sebe, tamo sadim pome koji mirišu božanski, ali kožica im se nabora pri transportu do Zagreba i nema šanse da bih prodao išta!" veli Dalmoš.
"Šteta što ne uzgajate prirodno!" moja će draga.
"Bih ja, ali ne bih imao nikakve šanse!"
"A bumbari, buba mare i tako to, prirodni načini uzgoja, to ne ide?" upitam ja.
"Ne, bez pesticida ništa! Otkrit ću vam sad nešto. Nemojte nikako kupovati mahune, ni žute ni zelene! Neka mušica ih je napala i sve mahune su špricane dan dva prije branja! Ja jedem samo mahune iz dijela plastenika koji imam za sebe!"
Nisam se stigao previše zabrinuti, došao je vlasnik onog auta kojeg je vozio srednji momak.
Prvo je prišao mom autu:
"Vi ćete nešto potraživati?" upitao me je gledajući moj 2 cm spušten branik.
"Da, 500 kuna!" velim ja.
Zatim je prišao svom autu...kuka za vuču mu se posve uvukla pod auto...
"Imam samo 1500 kn sa sobom!" viče Dalmoš pa nastavi obraćajući se vlasniku srednjeg auta: "Vama dam 1000 kn a čovjeku 500 i idemo!"
Vlasnik se nije složio: "Njemu nije ništa i njemu bi dali 500 a meni samo 1000!"
"Dobro, njemu 400 i kašetu poma, vama 1100! Može?"
"Ali njemu nije ništa!"
"Dobro, njemu 300 i kašetu poma, vama 1200!"
"Ne može tako!" pobuni se Draga!
"Od sad pregovarate s njom" nasmijem se ja.
"Njemu 400 i kašetu poma, vama 1100 i kašetu poma!" počne sad već nervozno vikati Dalmoš...
Pregovori su se zahuktavali i vlasnika srednjeg auta su se napokon počele ticati pome...
"Kaj su to pome?" upita on.
Četvero ljudi odjednom zagrakće u isti glas:
"Rajčice!" - vikne Dalmoš
"Paradajz!" - promrmlja momkov suputnik
"Rajčica!" - rezignirano će momak
"Paradajz!" - skoro živčano će Draga.
"Ma neću se ja tu sad više zajebavat s vama" viče Dalmoš i meni isplaćuje 400 kn a vlasniku 1100 kn.
Odlazi do kamiona i vadi kašetu poma i tutne mi je u ruke...
Onda vadi drugu kašetu i stavi je vlasniku na ruke. Vlasnik je ljut, on je nezadovoljan ali ja sam dobio što sam htio i krećem. Pozdravljam se sa vlasnikom i Dalmošem, oni će se izgleda nagoditi za 1500 kn, nekako, kasnije...
"Žao mi je što smo se upoznali u ovako glupim okolnostima" zaustimo momak koji je vozio srednji auto i ja u jedan glas, nasmijemo se i pozdravimo, kao da se poznamo 1000 godina...a i poznamo se, mutno, išli smo skupa u srednju školu, on je dvije godine stariji od mene...
Draga i ja ušli smo u auto, motor je veselo zaverglao pa smo krenuli dalje svojim stazama....
A pome...pome su odlične, već dugo dugo nisam bolje jeo!
I trebaju biti odlične, naime, krvavo sam ih zaradio :D
Vaš Ddadd
PS: u nesreći motoriste i auta nitko nije stradao ali dvojica su ozlijeđena...
Post je objavljen 24.06.2006. u 12:12 sati.