Marketing
Kako godine prolaze.....
Zdravo ljudi!!! Kako ste mi?!
Bila sam malo do sestrinog bloga i vidila par riči i o sebi...Tako je lipo kad neko o vama piše nešto lipo...Baš neki lipi feeling...
(Sister ovo je za tebe)
Naime, uskoro mi je B-Day....13.07 (neke moje frendice to pamte kao -pad Bastille...he, blago meni....)
Enivej, to mi je 17.-i B-Day i ni malo mi se ne sviđa! Kome god da to kažem, misli da sam poludila. Još jedna godina pa sam punoljetna i onda mogu što god želim...
..wow....super.... Što će mi to? Da mogu kupiti cigare i alkohol (jer to u našoj zemlji kao nije dopušteno osobama mlađim od 18...aha!)
Niti pušim, niti pijem, a ona 2-3 disco cluba u gradu ionako ne posjećujem, niti imam ikakvu potrebu za tim! I živcira me što mi to uvik svi predbacuju! Neke moje frendice prate ono- da mi kažu da skočim s mosta, ja bi to napravila jer svi to rade...
Slobodno radite što god oćete, ali mene pustite da imam svoju glavu, svoje mišljenje...Kad je vama to previše!
I tako, već skoro 17 godina živim i OK mi je...Imam mamu, baku i sestru i ostatak- onu daljnju rodbinu...Istina, imam i tatu, tamo negdi, ko zna di...Nije mi se javija već 3 godine mislim. Nisam ga nikad ni upoznala (ne, roditelji mi nisu razvedeni nego je jednostavno- jednostavno? i ne baš...- do toga došlo. Nije mi ni malo lako jer nemam nikakvu uspomenu na njega osim možda nešto odjeće, alata, hrpe slika i nekih novinskih članaka koje je pisa...Naravno da mi nedostaje, ali često kažem i sebi i drugima da ne znam što mi to nedostaje kad ga nikad nisam ni upoznala, ali da, naravno fali mi još jedan roditelj uz mene pa i još jedna plaća jer mi nekad dođe plakati kad vidim kako mi se mama bori s računima i kako ona kaže- pretače iz šupljeg u prazno!
Nekad razmišljam kako bi bilo da nazovem Sanju ili Oprah i da im kažem sve, a da mi ga oni nađu i bude HAPPY END ali naravno u životu uglavnom nije HAPPY END pa tako neće biti ni u mome. Nadam se samo da će se sititi da ima nekoga ovdje ko ga čeka...ali ko zna do kad...
Koliko sam samo puta zamišljala da neko kuca na vrata, a ja ih otvaram i vidim njega...Vidite da se snovi ipak ne ostvaruju!
Malo sam se udaljila od teme, ko i obično, ali nije me briga jer mi ovaj blog ipak služi da si olakšam dušu i da sve što me muči pretočim u riči jer je ipak tako lakše.
I eto, uvik sam bila ozbiljnija pa ni sad ne pišem o tome koje ću štiklice, koju haljinicu i koju torbicu kupiti i oće li me sve to koštati 10 ili 15000 kn!
Ajme, bljuva mi se od takvih izjava!
Ako imate kakav savjet, bilo bi poželjno, a ako nemate- ništa glavno da ste tu- to je nekad bitnije od svega...
"Cujemo se"...
Post je objavljen 21.06.2006. u 14:00 sati.