Elem - Rambo jeste inspiracija (a jeste, priznaćete - uz malo truda mogu se kupiti inspiracije sa svih strana - kod njega to barem nije teško ;-) ... Malo mi je krivo što nisam imao prilike da čoveka lično upoznam, mada... kako sam uobičajeno teže raspoloživ pri prvim kontaktima - ko zna kakve bi koristi od toga mogle i biti. U vezi njega naravno da pamtim jednu scenu kada smo bili na metar - nakon njegovog nastupa na Exitu 2002 - kada je desetak minuta umirao u naporima da Milki ostavi autogram ... proklete hemijske uvek zakažu kada su najpotrebnije ... dok ona trepti u iščekivanju da dobije vredni suvenir... Zato su prošle godine konačno imali priliku da se upoznaju kako valja, naravno takođe na Exitu (to veče je bio moj red da čuvam decu :-)
Kad već pomenuh Exit ... ne mogu baš da se pohvalim da imam neke izuzetne provode odatle ... i ono što sam uspevao da se pojavim tamo uglavnom je bilo što sam uspevao da se izgrbavim za neke propusnice. Sada kontam da je prava uživancija tek kada se plati - ne kaže neko džaba "plati pa se klati"...
Te 2002. godine je bilo vrlo specifično - taman sam završio fakultet nakon avanture duge 10 godina ... u međuvremenu, između raznih pokušaja poslova i gluvarenja uz povremene nakane za spremanje ispita, uspeo sam da prodam auto i kupim prvi računar i godinu dana kasnije otisnem se u profesionalno živstvovanje od weba, a bogami i da osnujem porodicu u krasnom podstanarskom okruženju ... bio sam gladan ozbiljnijeg stalnog zaposlenja a Milka je imala ponovo izražen stomak.
Tih dana skontao sam se sa Sinijom Wendlenerom koji je tada još uvek držao foto-atelje u korenu Varadinskog mosta. Par dana pred početak festivala rodila se ideja da je Exit dobar povod za web i fotografiju ... Sve je moralo da se odradi na frku i to je na kraju naravno imalo svoju cenu - jedina opcija koja se našla u toj brzini bio je poddomen na lycosu (freehosting, bože moj, da ne objašnjavam dalje...) - i eto meni šanse da na brzinu sklepam web-galeriju (moj ponos, prvi PHP rad) i da pripitomim Photoshop za serijsku obradu fotki i dodavanje potpisa, organizujem preglede po par kriterijuma (po datumu i foto-priče).
Sve u svemu - kad je to krenulo bilo je posla preko glave jer sam prvo imao da zaginem dok nateram da sve to funkcioniše a posle toga da se gubi gomila vremena na svlačenje svežih fotki (eh da, to sada deluje smešno, ali fotke su s aparata dolazile serijskom vezom ... recimo kao sa diskete ... a uvek se žuriš da se posao uradi), selekciju, obradu, upload (modemska veza, tada i nije bilo alternative ;-), pa potom ponovnu selekciju za kreiranje foto-storija ... U nizu svih tih vremenski zahtevnih zadataka da dodam i da je posebna egzibicija bila dopremanje kamere s fotografijama do studija jer se treba nekoliko puta u toku večeri probijati kroz masu koja ide na tvrđavu ... u oba smera (srećom, to nije bila moja muka :-).
Krajnji bilans bilo je nekih 700 fotki dignutih na web i još par hiljada na čekanju ... da, ponestalo je entuzijazma jer je računica bila da će ljudi krenuti da naručuju fotke za izradu, a do toga uglavnom nije došlo. Jedini marketing bilo je štancovanje flajera koji je Sinija delio prilikom obilazaka tvrđave i kampa ... što zasigurno jeste imalo efekta obzirom da smo uspeli za par dana iz ničega da ostvarimo preko 500 poseta dnevno ... ali daleko od toga da se iz toga izvuče korist.
I tako ... te godine festival sam pratio iz nekog backgrounda ... gledajući fotke s koncerata koje su mi stizale, slušajući muziku iz samog ateljea, ćaskajući s njegovim društvom ispred ateljea, uz kaficu, pivo ... i još štogod - uz neizostavnu zanimljivost ljudi koji su neprestano cirkulisali u oba smera. Bilo je nekoliko izuzetno zanimljivih epizoda i nadam se da ću naći momenat da osvežim sećanje i predstavim ih u punom svetlu.
(... intermezzo - slušam Jeffa Buckleya ...)
Nije mi bila nekako mila pomisao da se otisnem u svu tu gomilu jer i nisam organizovao neko posebno zezanje da to pretpostavim kao događaj ... ali samo po sebi je mirisalo da može da bude makar valjani predah od crnčenja zarad na brzinu sklepanih ciljeva. Milka je želela da poseti festival, da vidi Rundeka i Ramba ... idealno društvo za susret s dinamikom festivala :-D
Sve to jeste lepo, ali nisam ljubitelj preterane mase ljudi, iako to ima neke svoje posebne izazove... Posle gomile probijanja uspeli smo da priđemo prostoru glavne bine (Main Stagea, tako se to zove!) sa strane akademije ... ali gomila vremenom menja osećaje, tako da je od nekadašnjeg uživanja u tiskanju, guranja i šutkama preostalo uživanje ... tamo negde sa strane, gde može i da se đuska a da se ne čepa preterano. Mada - nekako je takvo uživanje previše izdvojeno u neku stranu i zvuk nije onaj pravi ...
Revolucionarna ideja je bila da se probijemo na backstage - kako veselo obzirom da nismo imali nikakve odgovarajuće propusnice (ja sam se provukao gore s rezidentskom ulaznicom ali to važi samo za upad na tvrđavu i nema veze s festivalom) ... no malo priče s obezbeđenjem - tipa '... ona je novinar na trudničkom bolovanju...' - i eto nas unutra ;-)
Pa uglavnom - nije to loše - uz vrlo malo truda možeš da ćapiš stolicu i cooliraš, ili da igraš ako ti se hoće - a da nikome ne smetaš ...
(... bravo, uspeo sam da navedem na momenat s početka priče ...)
Na sceni je bio Rambo. Rundek se spremao za nastup... cooler čova skroz ... šta da kažem - sviđa mi se... kao bokser pred ulazak u ring, perškir preko ramena, opušteno na stolici uz neku samo njemu znanu koncentraciju ...
I - jedan koncert se završava, drugi odmah počinje - Rundek je uskočio na ring, a Rambo se stuštio odmah do nas... nije to meni ni tada bilo posebno čudno, još ranije sam imao prilike da shvatim da su celebreties ljudi kao i svi drugi i nisam se posebno uzbuđivao ukoliko se desi da se nađem u blizini nekog od njih - mada - možda je s Rambom neka druga priča jer nas veže što smo prvu Novu godinu u prvoj porodičnoj iznajmljenoj gajbi dočekali slušajući Titanik, a to se ne zaboravlja tako lako! Milka je to prepoznala i poželela je da ovekoveči trenutak zatraživši autogram, kao prava šiparica - i onda je nastupila komedija :-)
Rambo se posle sve one frke s koncertom pravo preznojao dok je uspeo da ostavi svoj cenjeni potpis ... trajalo je čitavu malu večnost ... mene je uhvatio blam šta je sad pa to toliko bitno da gnjavimo čoveka, ali za divno čudo njemu nakon svega nije bilo teško da se predano posveti dok se nije pronašla olovka koja može da ostavi trag!
Posle svega ... sada ... ne zna se da li je vredni papirić dostupan - ko bi još uspeo da sve valjano složi kad deca znaju vredno da sve prevrnu - ali vredno sigurno jeste, pamćenje me lepo služi :-D
Post je objavljen 17.06.2006. u 02:03 sati.