Ja sam Matilda Prponić. Rođena sam 6.9.69. Ne sjećam se u koliko sati. Udata sam i imam kćer Jozefinu. Koja ima 14 godina. Moj muž se zove Jordan. Pa da, kaj vam je smiješno? Jordan Prponić. Visok je 192 cm, težak 89 kg i dugačak 22 cm. A čujte, to je ipak podatak za unijeti. (osobito unijeti.) E tako on vam je vlasnik kafića.... ups. Skoro izlanuh. Znate ja sam već imala blog i prije. 12 puta. Ali uvijek nekaj izlnem pa moram ispočetka. Evo jednom sam opisala kak je u kafiću moga muža jedan dripec napravil skandal. A izletilo mi je i njegovo ime. A kaj se može. To vam je tak. (skoro mi je opet izletilo.) morala bih opet ptvarati blog, a tak mi je teško smišljati sva ona juzer imena i te gluposti. Znate već.
Znate ja vam imam sestru Klotildu. Mi smo blizanke. No ja sam ona lepa. Ona vam puno piše. Puno više od mene. Ja vam se sam zabavljam. Ja sam vam doma. Ne radim. Moj muž želi da ja uvijek budem spremna za njegov... no pa 22. Jel. Evo baš sad lakiram nokte. Uh, sad mi je zapeo. Di sam stala, aha kod Klotilde. Ja sam starija jedno 25 minuta. Ili manje. Tako nam kažu. Ma vraga oni znaju koja je prva zišla vun. Ja je jako volim. Ona vam je veterinarka. Po cele dane se bavi sam životinjama. Rekla je da je to izabrala jer joj je dost ljudi. A hm, ima ona pravo delati kaj oće. Kaj ne? Inače moj muž vam je bil ragbijaš, vaterpolista, karatista, ma svašta. Trenira po cele dane. Radil je i ko izbacivač. I on veli da mu je dosta ljudi. A ko zna. Morti i je. I tak, da ne duljim. Malo bum vam pisala ja, a malo Klotilda. Tek tolko da znate. Bumo vam napomenule koja je koja. Da vam bu lakše.
DRAGI MOJI! VRATILA SAM SE SAMO ZBOG VAS!!!!!!!!!!!!!!!!
UNDO ACTION
Pitala sam se jučer: Da postoji u životu „undo“ iliti tipka spasa (kad fulamo), da li bih postupila drugačije? I kada bih je upotrijebila? Mislim da ne bih. Sve što sam učinila bilo je pri punoj svijesti. Ne baš razumno, ali nije sve u životu dohvatno razumu. Uostalom sve u čemu sam fulalal nečemu me naučilo. I zato je vrijedilo i fulati. Osobito ako je bilo dobro dok je trajalo. A bilo je dobro. Pa čemu onda žaliti?
Čak sam čula izreku: Da je sve na ovom svijetu razumno, ništa se ne bi ni događalo.
Ne znam baš, al' ajde neka.
Obećala sam vam Patricijinu priču. Nisam zaboravila. Nitko nije vrijedan da zaboravim nju. Mojega maloga anđela. Moja kćer. Devet godina. Drugi put.
PRIČA O TRI SNJEGOVIĆA
Bila tri brata. Tri snjegovića. Jedan drugome do okrugle glavice. Prvi je imao na glavi cilindar, drugi slamnati šešir, a treći – lonac. Onaj sa cilinderom bio je silno umišljen pa nije ni sa kim razgovarao. A da je razgovarao ne bi stradao. Ovako se vjetar na njega naljutio i odnio mu šešir.
Drugi, sa slamnatim šeširom, rugao se onom siromašku s loncem. Dok jednoga dana nije naišla neka stara žena koja je rekla: „Tko je još vidio da snjegović nosi slamnati šešir. To je još dobar šešir. Biti će meni za ljeto. Kad zagrije sunce.“ To reče, skide slamnati šešir s njegove glave.
A što je bilo s trećim snjegovićem?
I tako ostade samo onaj snjegović sa loncem. Putem su naišla dva čovjeka. Jedan od njih nosio je fotografski aparat.“ Gle, ovo je pravi pravcati snjegović. Moramo ga fotografirati.“ Rečeno-učinjeno.
Slika snjegovića s loncem na glavi dospjela je u novine, a ona druga dva ostadoše kratkih rukava i nepokrivene glave.
Kraj
E, tako. I za kraj jedan stihić:
Neka ide dođavola tuga moja
Ne treba mi nikad više Ljubav tvoja.
Ja za danas toliko. Sutra ćemo ispočetka. Pusa svima blogerima.
Post je objavljen 08.06.2006. u 15:04 sati.