Ima ljudi koji tvrde da je sav smisao života proživjeti svaki trenutak najbolje što možeš. Ta misao toliko dobro zvuči da je vrlo teško oduprijeti joj se i ne dopustiti joj da me zavede. Stvarno, ako sam svaki trenutak proživio najbolje što sam mogao, zar mi nije život potpun?
Prošao je još jedan dan. Jesam li ga uistinu proživio najbolje što sam mogao? Naravno da nisam. Sigurno sam mogao učiniti još ponešto da ga učinim još boljim. Neku sitnicu. Na primjer, mogao sam nazvati prijatelja kojeg dugo nisam čuo i pitati ga kako je. Mogao sam voljenoj osobi kupiti cvijet i razveseliti je. Mogao sam probati (još jednom) prestati pušiti. Mogao sam ostaviti koju kunu više onoj... hmmm... marljivoj... da, marljivoj konobarici. Ili sam mogao jednostavno više poraditi na hedonističkom planu i počastiti sam sebe u nekom finom restoranu. Mogao sam puno toga - a nisam. Da zaključim - nisam proživio dan najbolje kako sam mogao. Nisam. Samim time, kada bih se vodio mišlju sa početka, smisao mog života srušio bi se u trenutku kao kula od karata. Ne bi li me izjedala sama pomisao na to da je današnji dan mogao biti još i bolji?
Dakle - ne - ono s početka nije i ne može biti smisao mog života. Možda kad bi se dodao aneks ugovora, pa ideji dodalo "... i ne razmišljaj o tome kako je moglo biti bolje.", ali iskreno mislim da bi to bilo samo napuhavanje probušenog balona. Smisao života je nešto na što svi mi od jako daleke prošlosti pokušavamo dati nekakav odgovor i zato ne očekujte da ću Vam ga ja sad odjednom podastrjeti. Umjesto toga...
Sva posebnost jednog trenutka je u našoj sposobnosti da ju spoznamo.
Post je objavljen 08.06.2006. u 02:50 sati.