Zar me svaki put moraš pitati : « Učiš li? Kako napreduje učenje? Što si danas naučila? Prihvati se posla, zapni i upiši to. »
Mrzim sva ta dobronamjerna pitanja, sve te dobronamjerne savjete. Znam da moram učiti, ali nitko se ne pita mogu li ja to više. Nemam više snage i volje za učenje. Dosta mi je toga. « Samo još da upišeš i onda će sve biti dobro! « - Dobro? Što će biti dobro? Zar će netko drugi završiti taj fakultet umjesto mene? Jer, to bi bilo dobro! A ovako znam da me i nakon tih upisa čeka još nekoliko godina učenja. A više se ne mogu prisiliti. Nisam koncentrirana, ne ulazi u glavu, a ono što uđe ispari brže nego što mi je trebalo da upamtim. Toliko detalja, toliko sitnica, toliko toga… I onda još taj rizik, nitko mi ne garantira da ću uspjeti. A što ako ne uspijem? Poznajem se, biti ću u totalnoj depresiji… A ne treba mi to, ne opet, ne više. Znam koliko mi je bilo teško prvi put izvući se iz tog stanja, koliko mjeseci borbe.
« Da, puno učim, oko 6-7 sati dnevno. Napredujem svaki dan sve više. « Tako glasi moj lažni odgovor, jer se bojim priznati da mi ne ide. Čega god se primim, za dva dana ostavim. A mislim da je upravo to ono što je mama htjela postići, to da nemam volju za fax. Fax, koji je bio moj cilj, moj jedini san od kad se školujem. Bravo mama, pobijedila si i ovaj put. Svaka čast.
Post je objavljen 07.06.2006. u 23:41 sati.