˝ZA JEDNO NEPONOVLJIVO OSNOVNO-ŠKOLSKO JUČER,ZA NEZABORAVAN OPROŠTAJ DANAS,KOJI ĆE U MENI BUDITI USPOMENE I SUTRA...˝
Osmašica sam. Lijepo je to. «Glavne» smo face u školi,svi se ful zajebavaju...i tako,sve je to lijepo. I onda mi jedan tren u glavu dođe misao: HEJ,PA JA SE S OVIM LJUDIMA,NAKON ZAVRŠETKA OSNOVNE ŠKOLE VIŠE NIKADA NEĆU OVAKO DRUŽITI...
I boli me to. Mislim,pa OSAM GODINA ipak nije mala stvar. SVE nas veže. Od onog dana kada smo sjeli u klupe u prvom razredu,pa evo još ovih zadnjih par dana osmog razreda. Sjećam se kao da je jučer bilo kako smo svi u prvom razredu bili začuđeni što moramo ići u školu i kada je kiša...=) toliko je uspomena,i onih lijepih i onih lošijih...toliko je trenutaka koje smo djelili zajedno...neponovljivo je to.
Znam,iz iskustva drugih,da osnovno-školska prijateljstva najčešće i ostaju samo takva,osnovno-školska... i FUL mi je žao zbog toga.
Ova godina,bila nam je stvarno godina iskušenja i izazova...sve te tekme, izlasci, sva neka nova društva...toliko ljudi...ali svi su oni bili samo prolaznici u našim životima,i na kraju su uvijek ostajali samo oni pravi prijatelji...
Iako sam mrzila ustajati se ujutro,i mrzila sam tu veliku zgradu,i sve te glupe učionice,i mrzila sam profesore,i predmete,i markirala sam,i svađala se sa svima,i činila čuda...al znam, iako ovo zvuči kao otrcana fraza,žao mi je što odlazim. U toj velikoj zgradi,u tim glupim učionicama,na onim starim drvenim klupama...zauvijek će ostati dio mene. Na neki način doslovno,zbog potpisa i sličnih gluposti ali i na onaj drugi, osjećajni način. Ipak sam u toj školi ostavila svoje djetinjstvo,svoje snove...u njoj sam odrastala. Svi ti profesori koje sam mrzila, gledali su me kako se mijenjam,kako odrastam...i nije mi lako oprostiti se sa svime time. I onda su tu još,već spomenuti, prijatelji. S njima sam popila prvu cugu, s njima sam probala prvu cigaru, s njima sam otišla na prvu tekmu...oni su mi stvarno pokazali što to znači imati PRAVOG prijatelja. I,ISKRENO mogu reći,FALITI ĆE MI,svi do jednoga.
Dvije cure posebno. Ivana i Petra. Ja stvarno ne znam šta bih bez njih. Nas tri smo toliko slične a u biti toliko različite...tješimo mi često jedna drugu,da ćemo se još viđati,da ćemo izlaziti...sumnjam...=(
Kaže mi mama da nisam jedina,da ima hrpa osmaša diljem Hrvatske i da se svi oni rastaju...MA BOLI MENE BRIGA ZA DRUGE,OVO JE MOJ ŽIVOT,OVO SU MOJI PRIJATELJI...
Ne znam zašto sam ovo uopće išla pisati,jer sam se sad ful rastužila...al nešto sam morala reći. Neću više uopće razmišljati o tome,jer sam ja ful osjećajna i od najmajne sitnice napravim cijelu dramu...
Pred nama je još par dana škole. Uživati ćemo,praviti se da kraj nije blizu...i znam da ćemo se rastati s obećanjima...i isto tako znam da ta obećanja nikada neće biti ispunjena...vjerovatno zato što mi ni nismo bili neka ekipa,jer svi smo toliko različiti,i zanimaju nas drugačije stvari,od muzike pa do kluba za koji navijamo...(heh...)ali toliko godina provedenih zajedno ipak su ostavile nekakav trag na meni...dovaljan trag da bi mi bilo žao...
evo,dosta filozofiranja,kraj godine je,ljudi uživajte...nadam se da nemate komade,a za one kojih imaju: ma,ispraviti će te vi to... i onda LJETO!!!!!!! moje NAJDRAŽE godišnje doba!!!!!!! ja evo odbrojavam dane do kraja škole,al onda ću se još nekih dva-tri tjedna tlačiti oko upisa,namjeravam u medicinsku...ma upasti ću ja valjda...i da,za sve osmaše (koji čitaju ovo=)),šta namjeravate upisati? ovo pitam tek tako,bezveze...ma joj pričam gluposti,idem ja i nadam se da će malo zatopliti pa da mogu na more...kao da inače neću ići...ali ono...
Tu dolje su vam slikice,od ekipice iz mog razreda.
PS-(za ove iz mog razreda!)znam da svi imate moj blog,i da čitate,pa kad vidite slike,nemojte se ljutiti ako ste ružno ispali,ali sam imala malo slikica,pa sam ih morala staviti sve...a za one kojih nema,a tko vam je kriv kada se ne želite slikati...pusica
EVO,STAVILA SAM DA MOGU KOMENTIRATI I ANONIMNI KORISNICI!! pusica
Post je objavljen 07.06.2006. u 17:04 sati.