Marketing
... i kako mu se spržila krila
Dosle su druge stvarnosti... i sa njima i drugi ja. Druga skola, veca... vise ljudi, i teza konkurencija. Po prvi put sam postao svijestan da za uspijeh treba radit... 
prije je islo sve nekako samo od sebe, bio sam dobar bez nepotrebnog napora... kad negdje bilo treba strebat za dobru ocjenu ja sam lose zavrsio, bar vecinu puta. Ali sreci, nije bilo ovih puta mnogo. 
U ovoj, novoj skoli, druga se pjesma pisala... nisam bio jednini, niti medju najboljima, bio sam prosjecni... Ne toliko iz radne navike (ona je kod mene prakticno nepostojeca) 
koliko iz ranjenog ponosa, poceo sam da ucim, da strebam, da se vratim “gdje mi je mjesto”. I rad je dao rezultate. Nisam postao najbolji, to ipak ne, ali bio sam medju najboljima, dobio sam “ime”... ponovo. 
Nije ova perioda toliko bitna za pricu. Vaznija je sledeca.
Dakle, odlucim da idem u novu skolu. Bolju, izvrsniju, tezu... 
Znao sam da dodju tamo samo najbolji, da budem medju najlosijima, ali... mislio sam o sebi samo najbolje... pa da i spadam tamo gdje je najbolje. 
Rekao sam si, vise cu ucit pa budem kompenzirao ovi nedostatak talenta... vraga jesam.... Bio sam skoro najlosiji. Morao sam da pitam druge sa savjet, za rijesenja zarataka... 
jeli si vi predstavljate kakav je to udarac mome egu!?! Jeli si predstavljate??? Fatalan! 
Poceo je da pada, da se gusi... i ujednom ga nije bilo vise. 
Ucenje nije pomoglo. Potrebna je bila cista inteligencija za to. Nisam je imao dovoljno. Prema ovim ljudima ispao sam debil. Nikad prije se nisam toliko ucio, uvijek sam se izvuko na inteligenciju i bilo je dovoljno... a sada... svi po redu su bili vise nacitani od mene... i velika vecina je bila inteligentnija... par po mom misljenju. I ako nisu bili pametniji bili su izvrsni streberji, imali su nadu i snagu da se nauce bilo sta, pa makar tesku kao teorija relativnosti ili dosadno kao acquis communautaire. Nisam imao ni jedne prednosti... i to mi je sprecavalo da nadjem snagu da ucim, da budem bar prosjecan... Pomirio sam se sa sudbinom. Da, ja jesam idiot. I postalo mi je svejedno. Neka ide kao sto ide. Uprkos tome da sam bio los, uspio sam stvari nekako zavrsavat. I jako sam cijenio svu znanje sto sam ga mogao dobit od kolega. Da nebih otisao tamo, nikad nebi saznao nekih stvari. Ne, obcenite znatizeljnosti nisam nikad gubio.
Kako god sam gubio nadu da stvaram nesto na “profesionalnom” podrucju, mnogo vise me pocele interesirat zene. 
Mnogo vise nego ikad. Ali gledaj vraga... ja nisam vise interesirao njih!!! 
Kako to one nanjusijo manjko samopouzdanja... i izbjegavaju mu kao djavo krizu. Poznate to, a djevojke? Munjam ja malo tamo ovamo, i na kraju se zaljubim u svoju prijateljicu. Koja me ne voli. Bio sam toga svijestan od pocetka, borio sam se protiv toga, kako tako, ali rezutat je bio samo jedan: volio sam je vise i vise. I ovaj put nema vise ega da me spasi...
Dok crni leptiri lete pravo na jug
ali ne znaju da tu je kraj
da ih ubija njene svetlosti sjaj
Nekad sam leteo leptir bio i ja
Svetlost me mamila krilo mi spržila
Crni leptiru beži u noć
jutro sačekaj svetlost će doć
Tako je to, ni jedan kip se jos nije sam isklesao. Bio je sasvim obican kamen na pocetku. Trebale su mu ruke majstora, da su ga uoblicile, mu dale dusu... I kod ljudi je taj majstor socialna okolina, familija, prijatelji, posao... Da, oni drze dlijeto. I nema tu buntovnika, cak i dijamant se moze... bar obrusiti.
Post je objavljen 07.06.2006. u 06:50 sati.