Četiri je dana do početka Svjetskoga i ja ga ko pravi nogometni fanatik moran spremno dočekat. Prva faza je odlučit kome poklonit svoje simpatije, budući da san u jednome od donjih postova napisa kako san se davno razočara u našu državnu reprezentaciju i više je baš ne vonjan niti za nju navijan. Da ne bi ispalo kako san neka jugokomunjara, što bi zaključili oni desniji čitaoci, moran naglasit kako ni reprezentacija bivše države nije bila puno obožavana s moje strane. Tada je prekretnica bilo Evropsko prvenstvo 84. kada selektor Todor Veselinović među «plave» nije zva najboljega igrača Hajduka te sezone (a «bili» su te godine, da podsjetin, dogurali do polufinala Kupa UEFA, di su nesritno izgubili od Tottenhama) Baku Sliškovića. Nije ima mista u reprezentaciji kraj veličina ka šta su bili Sušić, Baždarević i Šestić. To in se tada i osvetilo jer su ih Belgijanci (2:0) sa Schifon i Pfafon, Francuzi (3:2) s Platinijen i Tiganom, a posebno Danci (5:0) s Elkjaer-Larsenom i Laudrupom, totalno razguzili i ponizili. A ja san ih prikrižija za sva vrimena.
No, vratimo se u sadašnjost...
Kako se prvenstveno Irska, a onda i Škotska, dvi reprezentacija koje uvik bez ikakvih rezervi podržavan, nisu plasirale na Mundijal, triba tražit neke druge ekipe kojima ću pružit podršku.
Ajmo redon po grupama: Njemci mi nikad nisu bili dragi, ni po stilu igre, a ni po mentalitetu. Još plus su domaćini, pa onda moran bit kontra njih. Kako mi se ne navija za Poljake, ovde ću bit za predstavnike Latinske Amerike, Kostariku i Ekvator. Šanse za plasman dalje, doduše mizerne, imaju vjerojatno samo ovi potonji. U grupi B, naravno iz općepoznatih razloga navijamo kontra Engleza. Trinidad i Tobago ima šansi ovde isto koliko bi imala reprezentacija Čada na prvenstvu Skandinavije u curlingu. Tako nam ostaju Paragvajci s Bayernovim dvojcen Roque Santa Cruz i Juliom Dos Santosom, te Acunom, i Švedi s paklenin, ali čudljivin dvojcen napadača Zlatanon Ibrahimovićen – Ibrom i Henrikom Larssonom – Kingom Henrikom, te Arsenalovin Ljunbergom, za koje se nadan da će doć glave prepotentnim otočanima i njihovome antipatičnome selektoru, Šveđaninu Erikssonu. U C skupini su moji favoriti ciloga prvenstva, Argentinci. Uvik san volija argentinske gaučose, još od vrimena kad je zelenin terenima hara «veliki mali» Diego A. M. Sada ih predvode tri vrhunska majstora: Riquelme, Aimar i novi «veliki mali» Messi. Još kad in se pridruže Tevez, Crespo, Saviola, Maxi Rodrigez, Ayala, Sorin, Collocini i Cambiasso, te ako ih mimoiđu ozljede, mislin da su jedini koji bi mogli uništit snove Brazilaca o još jednoj «sigurnoj» tituli. Moje srce znači kuca u plavo-bilin ritmovima. Glavni problem će bit proć ovu skupinu smrti iz koje mi niti jedna od ostale tri reprezentacije posebno ne vonja. Nizozemci su mi dosadni jer igraju neki predvidljivi balun i nemaju vica u igri. Srbi s druge strane imaju oni balkanski mentalitet di vica i zajebancije ima i previše, ali uvik izgore kad ostanu neshvaćeni u svojoj zajebanciji. Posebno ih jebe i nesloga: iako su sad ostali bez Crnogoraca, sumnjam da među njima nema klanova ka i prije. Afričke reprezentacije su mi uvik simpatične, pa bi volija da iz ove grupe dalje ide i ova Bjelokosna obala za koju se nadan da in je izbornik Henry donija disciplinu koja je skoro uvik glavni problem reprezentacija s crnoga kontinenta.
U D grupi su dva očita favorita: Meksiko i Portugal, ali moje simpatije idu drugim dvjema reprezentacijama: Angoli (koja btw. ima baš lipu crveno-crnu anarhističku zastavu) iz koje nikad nisan čuja za niti jednoga igrača, i Iranu koje vodi naš dobri čovik, Varaždinac Ivanković, a u kojem glavnu rič vode gastarbajteri u Bundesligi Karimi i Mahdavikia. Iskreno se nadan da bi mogli napravit čudo.
Nastavak slidi...
Post je objavljen 04.06.2006. u 20:42 sati.