Pregled posta

kruh naš svagdanji... - bloger u gostima

S vremena na vrijeme na nasem blogu predstavimo nekog blogera. Za sada smo objavili postove blogera samo sa blog.hr, a planiramo predstaviti i blogere sa drugih blog servisa. Mi nismo ljubomorni ni na nikoga.
Ovaj put na redu je Kral.
Ugodno citanje.

Ambrozije Josipović,aaaaaaaaaa


Avtobus se lijeno truckao po zagorskin bregin, a mi unutron smo bili cili sritni i veseli. Nakon što smo posjetili Zagreb, i vidili naš Trg naše Republike, koji se nekad zva po onomu čoviku na konju, vidijo ja sliku u staroga Antuke, mislin da je bijo neki ban, šta li, i nakon obilaska dvajčetri slastičarne i tri čevabdžinice, tako da se zna da smo bili u Zagrebu, utrpali smo se u avtobus i krenili prema cilju našega puta. Naš put je bijo dugačak, ali je cilj bijo svjetli! Posjetit rodnu kuću, štalu i kućicu od pasa, našega najvećoga sina svi naroda i narodnosti Ambrozija Josipovića, poznatoga i iz povjesnih knjiga, te poglavito poznatoga što mu je čak i ćuko spasijo život.



A njegova kuća je bila u Kumrocu! To van je negdi između Zagreba i Ljubljane, a to znan, jerbo kad smo pošli iz Zagreba tražili smo tablu na kojoj piše Ljubljana. Nemote me pitat zašto nema table Kumroc, biće zato što je drug Ambrozije bijo skroman, pa nije tijo da svak zna di se je on rodijo.
Ali to je na njegovu nesriću znala naša učiteljica Verica, koja je bila toliko stara, da je čini mi se i Moši Pijadi predavala u osnovnoj!
Pa je undak i nas povela da vidimo to čudo od kuće di se je rodijo najveći sin.Majkemi ja to sa najvećin sinon nikako nisan svaća! Mene učilo u kući dakako, da je samo jedan sin u povjesti svita bijo tako velik i najveći, i dobar i da nas stalno gleda sa nebesa, a ovi stalno prde da je drug Ambrozije isto najveći sin. Pa sad ti budi pametan??? Ko tute koga jebe? Irudami, moja baba ima sliku ovoga našega najvećoga sina, i virujte nimalo ne liči na druga Ambrozija! I ovi ima križ, a Ambrozije ima zvizdu. I ovi ima sve noge a drugu Ambroziju govnad slovenska okinila jednu!
I tako smo se mi truckali u avtobusu našega poznatoga prevozitelja avtobuson „Avtoprijevoza“ iz Sinja, vozijo nekakvi brkat čovik, koji nan nije tijo upalit muziku nego smo morali sami pivat. I pivali smo! Sve one narodnooslobodilačke: Pijoniri maleni, U tunelu usrid mraka, a najviše smo pivali pismu o hrabrosti dotične drugarice Mare koja iđe vako:
Sidi Mare na kamen studencu
Stiskla noge,neda pizde njemcu
A u zoru ranu
Dala partizanu!
Ali drugarici Verici iz nekoga razloga ta pisma nije bila draga. Morebit je bila ljubomorna na hrabrost i odvažnost , a nadasve predanost narodnooslobodilačkoj borbi kod drugarice Mare.
Ja neznan jeli tako, ali mi se čini da je.
U našemu pivanju je proša put brzo, i undak smo se odvojili sa velike teste, na neku malu, seljačku. Sa sečije je uto povika Matan:“Stani šofer Bogtida zdravlje, piša mi se“
Ovi sa brčinan mu je odgovorijo kratko i jezgrovito:“Oću kurac!“ Tute je završila njijova konverzacija, a Matan se je upiša.Cili.I one okolo sebe je upiša.Jerbo ga je izvadijo kad je pošajo prima vratiman misleć da će brko stat.
Nedugo zatin smo vidili tamblu na kojoj je pisalo velikin slovin:KUMROVEC.To je bijo cilj našega puta. Izašli smo iz avtobusa, postrojili se i jopet saslušali kratku povjest našega druga Ambrozija.Koju je pričala drugarica Verica. I undak nas je nabrzinu ispitala; di je drug Ambrozije se rodijo, kliko je ima pasa, a kliko krava, kome je ukra glavu od gudina i ostala pitanja. Undak nas je povela prima rodnoj kuću. Ne njezinoj, nego druga Ambrozija. A isprid kuće, on stoji, ustvari njegov kip u prirodnoj veličini, negdi tri metra cirka. Tada ja vidin da je drug Ambrozije stvarno velik čovik. Veći i od moga ujke koji je ima dva metra i igra košarku u jugoplastike.A ja mislijo da je ujko najveći. E,pa nije! Drug Ambrozije je veći! Eto ujko, to ti je istina,pa ga jebi.Dođi pa vidi!

I dok smo tako odali okolo, kupovali značke i još neke đinđe, a čak je bilo kupit i leptira klepetavaca, sve mi se činilo da koda smo u nas na derneku. Ali nije to bijo dernek, to je bijo svjetli cilj našega puta. Do kojega smo došli zgužvani, ispišani, ispovraćani i brnjasti, ali sve to nije bilo važno. Važno je to da smo vidili kuću našega druga Ambrozija koji nas je oslobodijo. On sam! I još podikoji partizan! Njijove kuće nismo gledali! Nisu ni bitne!¨
Odajuć okolo kuće, pa u štagalj, pa iz štaglja, odjedanput se nađen na testi, jerbo san prigladnijo pa san u gostjoni priko puta tijo kupit sengić. Uto pridamnon, na tri-četri metra se zaustavi crni mercedes, spusti zadnje staklo i iz dubine avuta se ukaže bila rukavica.I rukavica pokaže na mene! Ja upitan rukavicu:“Jel ja?“ Rukavica odgovori:“Ti, nego ko majkumubožju!“ i pokaže mi dođi.
Ja dođen do prozora kad unutron sidi neki stari čovik, i neka baba koja ima frizuru koda su joj rode na glavi gnjizdo svile.
„Znadeš li ti ko san ja?“- upita me taj stari čovik
„neman pojma ni blage veze“- rečen ja iskreno jer su me učili da nikad ne lažen
„Stvarno neznaš???“- upita ponovo stari
„Neznan barba, majkemi“- zavapin ja, i sve se mislin šta si se mene uvatijo, ima još dice
„A zašto si ti doša vamo?“- ponovo pitanje
„Di? Na testu? Poša san kupit sengić“-odgovorin ja pokunjeno
„Ne to, nego zašto si doša u Kumrovec?“- upita čovik iz avuta
„Da vidin kuću druga Ambrozija“- odgovorin ja sritno, i sve se mislin da će me sad pustit na miru
„ E pa ja san drug Ambrozije Josipović!“- reče stari, a ja pogledan u kip i ladno mu rečen:“Jesi kurac! Nimalo ne ličiš, a i manji si! Mislijo si mene zajebavat samo zato što san dite,a?“
Vidno uzrujana ona baba nešto promrlja, a ona dva što su sidila naprid pogledaju u mene u čudu. Tada dođe neki barba milicajac i kaže mi da koji kurac ja zajebavan druga Ambrozija.
Tada me probije ladni znoj, a on ne pomazi po glavi te me priupita:“A oklen si ti?“
„Iz Ajmockoga!“- odgovorin tiho, sjeban još od maloprije, gledan u pod i šutan kamenčiće
„A kako se zoveš?“
„Kral“- odgovorin ja
„Kral“- ponovi drug Ambrozije-„a da ti nisi od onih Krala što su bili u domobranin,a?“
„Nisan druže Ambrozije, moji su bili u ustašan irudami“
Neznan zašto mi je nakon toga izleta ćaća uteka u njemačku, a did u belgiju, znan samo da nikad više me nisu vodili nigdi na izlet, pa ni u Kumrovec!

Do sada su gostovali kod nas na blogu:

-Slobs u Iraku - Don Slobs Felipe Kaetano Lopez

-1971 blog- www.?vinkovci?.hr

-Vijesti iz nesvjesti - Istjerivači troškova

kruh naš svagdanji - Ambrozije Josipović,aaaaaaaaaa


Post je objavljen 05.06.2006. u 07:00 sati.