„Stani kako jesi i ne okreći se!„ Iz misli me prenuo mladi muški glas. Smrznula sam se na mjestu i jedva sam se usudila disati. Prva pomisao mi je bila zlosutni Blacking.
„Jesi li ti jedna od Njegovih pristaša?„
„Pristaša koga? Blackinga? „ odgovorila sam malo hrabrije.
„A nego čija? Mirno stoji, ne okreći se„
„A ako se ne okrenem, kako ću znati da Ti nisi jedan od njegovih pristaša?„ odbrsuila sam jer me počela hvatati ljutnja.
„Jednostavno, ja radim na strani dobra. A tko si ti zapravo? „
„Zovem se Aurora. Lycan.„
„Pa šro nisi odmah rekla. Već sam se zabrinuo. Što tako stojiš ukoeno. Možeš se sad micati.„
Laknulo mi je. Polako sam se okrenula. Iza mene je stajao najljepši dečko kojeg sam ikada vidjela. U tom trenutku sam raskolačila oči i otvorila usta tako da mi je jezik ispao. Bože kako je zgodan!!!
„Inače ja sam Menya.„ rekao je smiješeći se.
„Samo Menya ili?„ podrugljivo sam upitala.
„Eloin„
„Drago mi je.„ ostala sam malo zbunjena. Nisam imala nikad problema u komunikaciji. Sve do sada.
„E, pa. Oprosti ali moram ići. Vidjet ćemo se mi i prije no što misliš.„ namješio se i namignuo mi. U slijedećoj sekundi više ga nije bilo.
Polako sam se zaputila putem kojim sam i došla prema kući. Već je padao mrak. Sunce je bilo na obzoru i ja sam htjela kuć i stići prije mraka.
Hodala sam nekih sat vremena kad sam iza sebe čula topot i vrisku. Nije to bio vrisak kao da je netko u nevolji nego kao da se netko odlično zabavlja.
Ipak sam odlučila biti na oprezu i sakrila sam se iza nekoliko stabala koja su mi bila najbliža.
Ubrzo su došle dvije cure. Jedna je jahala na jednorogu, a druga je... čekaj učinilo mi se da je ona konj. Pa i je. Tj. Kentaur. Pola čovjek-pola konj. Samo što je ova cura bila najljepša kentaurica koju sam ikad vidjela. (ok vidjela sam ih samo u knjigama u LA-u, ali svejedno).
Jednorog je bio tako prelijep. Oko njega, nekoliko metara, okruživala ga je neka bjelkasto-zlatkasta aura, simbol čistoće.
„Izađi iz tih stabala. Znam da se tamo skrivaš„ iznenada je rekla kentaurica. Nisam znala što uiniti.
Dali da ostanem skrivena iz astabala ili da izađem. Nisam poznavala narav kentaura ali sam u sebi držala fige da sve bude ok.
Izašla sam pred njih. „Nisi se trebala skrivati, nećemo ti nauditi“ rekla je djevojka na jednorogu.
„Ja sam inače Keera, a ova luckasta cura do mene je Vivian“ rekla je kentaurica.
„Drago mi je. Ja sam Aurora. Aurora Lycan. A ovo predivno stvorenje?“ pogledala sam na jedoroga.
„Ah, ova ljepotica je Mimy. Ona je samo moja. Probaj joj se približiti. Ako u tebi vidi nečeg dobrog, dopiustit će da je dotakneš. U privnom odmakni se par metara do se ne smiri, samo molim te daj Keeri zmiju da ti je pričuva jer se bojim Mimyne reakcije“.
I tako sam Keeri u ruke dala Lumicu na koju sam posve zaboravila i koja je zadrijemala napola omotana oko mog vrata.
Polako sam se približila Mimy. Čekala sam njenu reakciju. Naposlijetku je ipak dopustila da je pogladit.
„Rijetkima to dopušta, znaš. Čini se da stvarno u tebi ima nečega...“ Vivian je prekinula Ivy koja se napokon istrčala po poljima i odlučila se vratiti kući zajedno samnom i Lumicom.
„Hoćeš da te otpratimo do kuće? Ionako idemo u tom smjeru.“ Upitala je Vivian.
Kimnula sam glavom.
Čavrljale smo čitavim putem kući.
Saznala sam vivianinu nesretnu sudbinu (čovjeće u toj Megalesiji svi imaju nesretne sudbine) i to da živi u kući kraljevog „konjušara“ (grubo rečeno, bolje bi pristajalo predradnika s obzirom da je čovjek poštovan od kralja i da je dosta imučan).
Polako smo došle do teme kralja. Htjela sam saznati o botanima u Megalesiji, ali one su nekako uspješno zaobišle tu temu i nisam se niti okrenula već sam se našla ispred kuće.
Pozdravila sam se sa curama i s Ivy ušla u kuću.
Na vratima me dočekala mama vidljivo uzbuđena.
„Molim te, gdje si ti cijeli dan? Izgubila si toliko vremena koje sei mogla iskoristit za spremanje“
Spremanje???
„Pozvani smo na bal pod maskama u kraljevu palaču sutra na večer. Veoma je važno jer te tamo očekuje veliko iznenađenje. A sad se molim te odvuci do Verene jer mora s tobom razgovarati o nečemu važnom“.
Polako sam se odgegala do Verenine kuće usput jedući neke odlične kolače koje nam je spremila naša domaćica.
Verena je sjedila u radnoj sobi-knjžnici i nešto važno pisala na papire. Rukopis je bio krasnopis i čini mi se da je bilo na vilenjačkom, što je kasnije i potvrdila obećajući da će me naučiti.
Rekla mi je da sjednem jer mi mora reći nešto važno....
Post je objavljen 02.06.2006. u 19:49 sati.