Marketing
Prijatelj* priča:
- Hoće čovjek da se ubije zbog psa. Zašto hoće čovjek, zar je to moguće?
Ono kad je bila Oluja nad Krajinom i kad je sva mlađa čeljad otamo izbjegla, u tom je selu na Baniji u kući ostala samo stara mati. Sinovi su, s unucima, na traktorima, nestali. U daljini, u Serbiji.
Dugih se deset godina nisu vratili u zavičaj, niti su štogod o materi znali, a pitati nisu imali koga. Jer nikoga nije bilo. Dobrog za pitanje.
Starica je ipak preživjela zahvaljujuć' susjedima, Hrvatima s kojima je rasla i odrasla, iako je u selo i u njenu kuću zalazila uniforma nove hrvatske države, njene policije, vojske i paravojske. Jednom je, čak, u zadnji čas iz pojate u šumu umakla kad je šahovnica otkrila da je ploča na šporetu još topla.
Onda se pomalo i polako, polako i pomalo nekako sve sleglo i jednog su se dana iz daljine, iz magle i neznanja, sinovi pojavili. Dođoše da obiđu selo, u selu kuću i u kući baku staricu. Otišli su kao momci, a vraćaju se k'o odrasli ljudi. Hoće li ih majka prepoznati?
Prepoznao ih je, već na kapiji, ostarjeli, iznemogli pas. Njegovih osamnaest godina jest preko stotinu ljudskih, al' još je mahao repom jer je od svega najviše volio najmlađeg od braće. Tako je, valjda, nekada davno i Odiseja prepoznao njegov Arg.
Tu se, na vratima, i desila nesreća. Gledajuć' matorog šarova kako se, star a radostan, jedva vuče zemljom, najmlađi reče braći e bi bio sevap prekratiti životinji muke.
Tad okrenu se k njima pas i na oči mu grunu suze. On plakao je kao dijete, odšepesao desetak koraka, okrenuo glavu da jedared još osmotri najmlađeg i srušio se mrtav. Sam od sebe.
Otad od braće najmlađi ne može zaspati, već sve hoće da se ubije. Zbog psa. Progone ga, kaže, one oči iz kojih kaplju suze, kao kiša.
--------------------
* Goran Babić
Post je objavljen 02.06.2006. u 10:25 sati.