Iako danas i nisan baš od volje za pisat post, ipak san odlučila a ću ga napisat… Danas van ljudi moji patin od kompleksa manjevrijednosti… ili jednostavno rečeno…osjećan se usrano jer više ne moren trpit i danas san pukla… Ja ne znan, u ove 2 godine pokušavan bit smirena, pokušavan sama se nosit sa svojin problemima, zaboravit na sva saranja ka su mi se dogodila i krenut napred… ali koliko god ja sebi tupila da san jaka…nisan. Strah me je krenut dalje i sran me je to reć, jer konstantno se vrtin u krug ki znan da mi škodi, ali strah me je izać iz njega, strah me je da me van njega ne čekaju još gore stvari. Ča se meni dogodilo to niki ne more zamislit osim mojih frendova… i užasno se teško bilo nosit sa svin tin… i sad ko da mi se sve vraća i ja ne znan kako da izletin iz tog kruga, da dokažen da nisan loša osoba. Koliko puta san ja plakala jer mi je bilo teško, a nikog ni bilo uz mene… ne govorin ja sad da niki ni bil uz mene svo ovo vrime ali puno put nikog nisan tila opterećivat svojin sranjima… i sad mi tako dođe da nazoven Lori da dođe do mene da joj rečen sve ča mi je na duši, jedan put za uvik…ali ne moren, ne želin je opterećivat… zato sad vas ki čitate opterećujen, a… ali lakše je reć neznancu nego prijatelju…manje te boli ako ti prigovore. Ja njih volin i to oni nadan se znaju, ali nekad je stvarno teško povjerit se nekomu kad vidiš da je sretan, teško mu je tada usrat dan sa svojin sranjima. Ja ću i večeras poć grad, i smijat ću se s njima ali kad ja ostanen sama sjetit ću se svega… a jebiga mora i toga bit ča ne… valjda će i meni procvast ruže…jedne godine…
Post je objavljen 27.05.2006. u 17:45 sati.