Ja imam 28 godina i zapravo sam prilično nesposobna za preživljavanje. Problem broj jedan mi je što, kako već rekoh, ne znam kuhat. Ne znam jer mi se ne da. Znam jedino dobro ispeć palačinke. A mogu ih i požderat nenormalno puno – 12-15 s čokoladom. Jednom – ok, priznajem, bila sam gladna i trajalo je sat vremena - ali pojela sam ih 20. Časna riječ, nije lovačka. I to se mogu tak nažderat samo kad su u pitanju palačinke. Volim i one smeđe u meksičkom što imaju bijelu kremu i izgledaju ko cvijet. Volim i malezijske u Opiumu. Općenito jedem nenormalno puno slatkog i mislim si da sam sigurno navučena. Npr. počnem lagano drhturit ako do večeri ne požderem bar 100 g čokolade.
A najbolji kolač u životu pojela sam u (sad će ispast ko kurčenje, tipa, ja sam svjetska žena, ali šta mogu kad jesam) Los Angelesu. Restoran se zvao Il Pastaio. Prvo je tjestenina bila genijalna. Ove tu tjestenine, to s tim nema veze. I već sam se od toga nažderala ko prase - kad su mi donijeli tortu. Torta je bila od čokolade u nekakvom jagodinom soku. Kad sam je probala, izvela sam cijelu scenu iz Kad je Harry sreo Sally, a da nisam ništa glumila. Radije bih svaku večer imala tu tjesteninu i tortu nego da me po leđima češka Vincent Gallo.
Volim i pomfrit, ali moj mi nije nešto odličan. Prvo, ne znam ga dobro izrezat. Drugo, ili mi pregori, ili mi je sirov. To jest, meni čak uspije oboje u isti mah. Bojim se bacat ga u tavu da mi ulje ne štrcne u glavu pa ga bacam s razdaljine dva metra i onda mi pola tih mukotrpno izrezanih krumpirića uopće ne upadne u tavu. Nadalje, mrzim okretanje. Uopće ne kužim kak se to radi. Jer ne mogu ih "izmiješat" ko da kuham juhu (ak se juha uopće miješa?), inače opet ostanu na istoj strani. Jedino da ih okrećem jednog po jednog? To fakat nemam živaca.
Inače, zbog pizdarija koje sam bila u stanju napravit u kuhinji ljudi su stvarno znali posumnjat u moj kvocijent inteligencije. Npr. jednom sam s dečkom odlučila ispeć smrznute pizze. Pošto je on zadnjih par dana smišljao ta smrznuta jela, a i njegov je prijatelj bio kod nas, ja sam se htjela pokazat kak sam ipak sposobna i kak me dobro imat u kući i rekla sam da ću pizzu u pećnicu stavit ja. Ali rešetke na koje se to inače meće činile su mi se zmazane pa sam stavila pizze na DRVENU TACNU ZA KAVU, gurnula je u pećnicu, okrenula na 200 stupnjeva i vratila se u dnevni boravak. Njih su dvojica nakon 5-10 minuta skužili da im nešto smrdi po paljevini. Imala sam 21 godinu i istinabog trebala sam znat da će se drvo zapalit u pećnici, ali... Išla sam u muzički razred i nisam razmišljala – eto. On je moro poslije objasnit starcima zaš je bacio drvenu tacnu – i ovo mu zamjeram – nije ništa IZMISLIO, nego je mrtav-hladan ispričo kak sam ja kreten i da sam išla peć pizzu na drvenoj tacni (koju sam, doduše, brižno pokrila folijom) i da mogu bit presretni što nisam zapalila stan.
Imala sam davno nekog dečka koji je super kuho. Peko je odličan pomfrit. Išo je na plac i čistio morske plodove. Bio je gluplji od mene i to mi je lagano išlo na jetra, ali znala sam si ozbiljno pomislit kak bi možda bilo dobro da ga oženim. Često sam ga se znala sjetit kad mi je krulio želudac u 5 ujutro nakon što sam cijeli dan jela oblizeke. Bio je zgodan i odlično je kuho - šta ima veze šta nije bio "najoštrija alatka u kutiji"? Za razgovor sam ionak uvijek imala frendice, a od njih se neću leba najest. Jedna mi je jednom spremala neko jelo – i, svaka čast, uspjelo je bit skoro odvratno ko što bi bilo moje (I da, M., mislim na ono tvoje meso, ali nisam ti imala srca reć.) Kvragu i te moderne žene, znaju samo mahat diplomama s faksa i trabunjat o tome kak Kina preuzima glavnu poziciju na svjetskoj gospodarskoj sceni. A kad treba ispeć dva jaja, manje su od makovog zrna.
Sve ovo zapravo pišem jer sam gladna ko pas i, naravno, cijeli sam dan jela sranja. Nemrem više tjesteninu, pretvorit ću se u nju. Časna riječ. Ako vidite uskoro u gradu neku Fusilli tjesteninu plave kose i s princ valijant frizurom, to sam ja. Ako ne Fusilli, onda makaron.
Post je objavljen 25.05.2006. u 04:46 sati.