Daywalkeru, obraćaš se osobi koja je ispod borike prebacivala komade lisnatog tijesta mravima u mravinjak jer joj je bilo žao što ih po njih trojica vuku teškom mukom. Onda zamisli šta sam kadra kad volim. Zavolim rijetko, ali kad volim, totalni sam kreten. A drooling idiot. Ponos mi je nepoznanica.
Meni su potrebne velike emocije, meni treba da izgaram sa svih krajeva, da mi se muti u glavi, da mi se sapliću i jezik i noge. Mrzim bljutavost. Koliko su moje želje prevelike? (I jesu li uopće?)
Evo kakva sam pisma (neposlana) pisala kad sam bila nesretno zaljubljena. S 19. Pismo je katkad smiješno. Bila sam jako mlada, ali zaljubljeni su ljudi ionako često smiješni. Prenosim ga verbatim:
"Nadam se da ćeš ovo pročitati. Ovo je zamjena za razgovor. Ovako ti pričam jer ne mogu drukčije. Zamisli stol, dvije šalice kave i mene.
Možda ću pisati zbrčkano, a ukrašavati neću ništa. Pišem ti jer te još volim. I ne znam kad će to prestati. Ponekad želim da prestane, ponekad ne. Sve što radim ima veze s tobom i to me već opterećuje. Svašta sam pokušala glumiti, pokušala sam izmijeniti samu sebe, ali na kraju sam shvatila: ja sam JA i šta da drugo očekujem od sebe.
Bjesomučno sam s našim društvom izlazila van i onda shvatila da je sve to pizdarija. Meni se zapravo jebe za sve te ljude, JA volim tišinu više od buke, JA uglavnom više volim knjige od ljudi, i JA, ako izlazim, više volim s curama u Sunshineu popiti pivo i igrati pikado nego da se vucaram po klubovima. Možda sam JA dosadna, ali jebiga, više ne pokušavam biti drukčija. Zapravo, ne pokušavam biti sličnija svima vama.
Glumim još jedino da te više ne volim, jer to moram, i tom glumom preko dana uspijem zavarati i sebe. Noć je zato čisti pakao. Jedva čekam san, ali, kad zaspim, muče me snovi.
Možda ti se sve ovo čini tužno, ali zapravo nije. Jer JA bar IMAM SRCA. To mi moraš vjerovati.
Danas sam mislila da ću te sresti u gradu, ali nisam. Dala sam skitnici jednu cigaretu koju je odmah zapalio. I još dvije za iza uha. Možda te sreo on, pa smo se tako i mi u neku ruku sreli.
Sad je 4 i 40 ujutro i uvijek si kažem da ću kad se probudim poslati ova pisma, ali nikad ih ne pošaljem. Ovaj put hoću. Ti trebaš znati jer ovo previše traje. Stalno se nadam, ovo će proći... Proći će, proći će, proći će... Ali sad se već bojim za sebe.
Stalno živim privremeno. Kao kad ti tjedan dana kreče stan, pa trpiš i čekaš da se nastavi normalan život.
Znam da me sve ovo ne čini privlačnom. Dapače. Ali, jebiga, ti bi ipak možda trebao znati da se meni raspada srce. Stari me nazove i kaže mi: "Znam da si tužna. Znam". Prijatelji nemaju pojma. Osim oni najbliži. Svi su ostali ionako idioti.
Da mi je život bar ona knjiga 'ako želite da Pero ode u šumu, okrenite stranicu 52... ', pa da znam šta je moglo biti. Ja često plačem za stvarima koje su mogle biti.
Volim te i sve je ostalo privremeno sranje. Svi bi na ovo rekli da sam blesava.
"A. je blesava."
Ali blesavi su oni.
Post je objavljen 24.05.2006. u 04:09 sati.