Marketing
...na klackalici...
Nekad se definitivno osijećam ko ovaj tu smajlić s lijeve strane u boxu 
, jel bi ljevo ili bi desno ili bi nekam. Skače jedan - vragec, skaće drugi - dobrica, ko ping-pong loptice! Ja u sredini gledam i mislim si, predugo, definitivno, ali stalno neki klinac mislim...
Šta se desilo u zadnjih tjedan dana, bolje reči od vikenda, zapravo ništa, ali meni je-dosta toga!
Novost broj 1.
Od ponedeljka sam krenula na posao s knjigom u ruci (a to stvarno dugo nisam radila). Čitam jednu jaaaaaaako zgodnu knjižicu, a o njoj ću jedan drugi puta, kad je dovršim-bit će to skoro.
Novost 2.
Do svog ureda sam se penjala strepenicama, i to po dvije, molim lijepo
do 5 kata, a još 2 kata sam pretrčavala (ono, kad ti je najteže, odvali još jače) da bi se vratila kad niže polagano, stepenicu po stepenicu, jednu po jednu bez preskakanja i žurbe, naravno, loveći zraka. Nemoram vam reč da se skipa još nije navikla na moje egzibicije penjanja na posao pa me gledaju koda sam 
. istina, pred nekih 4 godine sam zadnji puta to radila, no od kako sam ostala trudna,... pa sve do sad nije mi se dalo vračati u stare navike. Tresnulo me nekaj i eto me nazad, možda još nekoga povučer svojim ludorijama pa za tjedan dana svi počnu preskakivati stepenice do svog kata! 
Nije lako, stvarno nije prvih 3 dana, rad s klincima ne računa i vlastitu kondiciju ovakvih razmjera, al danas mi je već to pljuga!
Trebala bi svaki dan zaboravit nekaj da se moram barem 2 puta penjat 
Novost broj 3.
Opet sam u fazi nepušenja. To je moj ponosni dio koji ne kontroliram ali mi se jako sviđa. Dođem u fazu kad mi se puši i onda čikam nekih par mjeseci pol godine, pa prestanem na par mjeseci. Valjda mi se organizam zasiti pa odbija, i ne samo da mi se ne puši, već mi i sama pomisao na paljenje cigarete stvara odbojnost. I tako svako malo dođe moja faza kad sam čistunka!
Kaj ima još?
Jučer sam nakon sto godina bila navečer na Jarunu i šetala s Zvrkom. Skupa smo pojeli čak 3 sladoleda, od kojih je jedan odmah završio na šljunku kraj smrdljivog jezera. Zakaj smrdljivog?-pa zato kaj je smrdila voda, a od čega-valjda od stajanja
Tata je svirao u Macau, pa smo se ljepo uvalili u tutač i došli s njim među kamenje i patke i hrpu ljudi. Istina, bilo je tek 6 popodne, no već oko pol osam stvorila se horda biciklista, rolera, trčača i šetača koda ih je zalazak sunca transportiral iz njihovih soba na stazu.
Zvrk je trčkaral po Macau, zezal konobare i kad više nije baš sve bilo po njegovom, krenul glasno protestirati. Naime, kaj ja njemu sad branim da se penje na one velike drvene barske stolice? Jesam ja normalna? Zakaj nemre juriti van na stazu i gledati u svoje noge? (zvrk kad brzo trči, obavezno gleda osim na sve strane i dole, jer mu je, pretpostavljam, zanimljivo vidjeti kak malo vidi, pa malo ne svoje noge koje ga nose uglavnom negdje u drvo, ili biciklistu ili nekoga s kolicima)
Pa opet protestira, baš sam grozna mama. A kaj je bilo, spavao je premalo popodne pa ti eto sad još više razloga za protest i cendranje i kreveljenje svima koji ga pogledaju.
Tak, nakon nekih sat vremena bacanja kamenčića, i pjevanja patkama, i hvatanju padajućeg sladoleda... i padanja i udaranja uz neizostavno (KAO plakanje), slijedilo je moje silno cmakanje
po "udarenim" mjestima, koja je izmišljao taj tren 
i to moram priznat jako dobro. Da ga nisam gledala kaj radi (i kak pada, a nekad i ne padne), pomislila bi da se stvarno udario, a kad ono... ma, malac je glumac za Oskara.
Krenuli smo doma, sreća pa kad idem na dulje rute furam kolica, nikad se nezna kad će baterije biti potrošene, a ja bome zvrka sa njegovim skoro 15 kila nemrem nositi od Jaruna do doma pjehe. Jest da je to dobro za ruke ali toliko mi baš ne treba da ih zjačam, dovoljno su i ovak jake
(nije da se hvalim... 
)
Još je jedna špura bila u trčanju, a onda je zveknul (za pravo), ogulil malo kožicu sa koljena, odtulil svoju pjesmicu mama dala puse i uvalio se u kolica jer je bio "ranjen", dala sam mu malo drugog sladoleda koji srećom nije pao, dala mu autić (molim lijepo, crveni mini moris 
-i ja bi takav u oriđiđi veličini) i za 2 sekunde je već spavao. A ko i nebi? Neko te vozika, na zraku si, imaš sve kaj ti treba, nije zima, neki zvukovi su u pozadini...
Malo sam se još počastila, i kupila največi sladoled koji je bio u frižideru na stazi Jaruna (to je onaj treći, sladoled-naravno!) i guštala... dugo nisam ovak guštala u sladoledu, i baš mi je legao. Trebalo se samo još popesti na 4 kat s uspavanim dječakom, usput spremiti kolica u prostoriju gdje su bicikli, i sve to s jednom rukom jer druga drži 15 kg mojeg usnulog Zlata. I sad nek me još neko pita od kuda meni tako jake ruke i ramena!?? Mislim, pitanje je totalno suvišno...
Pa od sladoleda!-Naravno! Od čega bi drugoga??? (višnja i jogurt, ili jagoda i vanilija, ili... svejedno, glavno da je sladoled)
, jel bi ljevo ili bi desno ili bi nekam. Skače jedan - vragec, skaće drugi - dobrica, ko ping-pong loptice! Ja u sredini gledam i mislim si, predugo, definitivno, ali stalno neki klinac mislim...Šta se desilo u zadnjih tjedan dana, bolje reči od vikenda, zapravo ništa, ali meni je-dosta toga!
Novost broj 1.
Od ponedeljka sam krenula na posao s knjigom u ruci (a to stvarno dugo nisam radila). Čitam jednu jaaaaaaako zgodnu knjižicu, a o njoj ću jedan drugi puta, kad je dovršim-bit će to skoro.
Novost 2.
Do svog ureda sam se penjala strepenicama, i to po dvije, molim lijepo
do 5 kata, a još 2 kata sam pretrčavala (ono, kad ti je najteže, odvali još jače) da bi se vratila kad niže polagano, stepenicu po stepenicu, jednu po jednu bez preskakanja i žurbe, naravno, loveći zraka. Nemoram vam reč da se skipa još nije navikla na moje egzibicije penjanja na posao pa me gledaju koda sam . istina, pred nekih 4 godine sam zadnji puta to radila, no od kako sam ostala trudna,... pa sve do sad nije mi se dalo vračati u stare navike. Tresnulo me nekaj i eto me nazad, možda još nekoga povučer svojim ludorijama pa za tjedan dana svi počnu preskakivati stepenice do svog kata! Nije lako, stvarno nije prvih 3 dana, rad s klincima ne računa i vlastitu kondiciju ovakvih razmjera, al danas mi je već to pljuga!
Trebala bi svaki dan zaboravit nekaj da se moram barem 2 puta penjat Novost broj 3.
Opet sam u fazi nepušenja. To je moj ponosni dio koji ne kontroliram ali mi se jako sviđa. Dođem u fazu kad mi se puši i onda čikam nekih par mjeseci pol godine, pa prestanem na par mjeseci. Valjda mi se organizam zasiti pa odbija, i ne samo da mi se ne puši, već mi i sama pomisao na paljenje cigarete stvara odbojnost. I tako svako malo dođe moja faza kad sam čistunka!
Kaj ima još?
Jučer sam nakon sto godina bila navečer na Jarunu i šetala s Zvrkom. Skupa smo pojeli čak 3 sladoleda, od kojih je jedan odmah završio na šljunku kraj smrdljivog jezera. Zakaj smrdljivog?-pa zato kaj je smrdila voda, a od čega-valjda od stajanja
Tata je svirao u Macau, pa smo se ljepo uvalili u tutač i došli s njim među kamenje i patke i hrpu ljudi. Istina, bilo je tek 6 popodne, no već oko pol osam stvorila se horda biciklista, rolera, trčača i šetača koda ih je zalazak sunca transportiral iz njihovih soba na stazu.
Zvrk je trčkaral po Macau, zezal konobare i kad više nije baš sve bilo po njegovom, krenul glasno protestirati. Naime, kaj ja njemu sad branim da se penje na one velike drvene barske stolice? Jesam ja normalna? Zakaj nemre juriti van na stazu i gledati u svoje noge? (zvrk kad brzo trči, obavezno gleda osim na sve strane i dole, jer mu je, pretpostavljam, zanimljivo vidjeti kak malo vidi, pa malo ne svoje noge koje ga nose uglavnom negdje u drvo, ili biciklistu ili nekoga s kolicima
)Pa opet protestira, baš sam grozna mama. A kaj je bilo, spavao je premalo popodne pa ti eto sad još više razloga za protest i cendranje i kreveljenje svima koji ga pogledaju.
Tak, nakon nekih sat vremena bacanja kamenčića, i pjevanja patkama, i hvatanju padajućeg sladoleda... i padanja i udaranja uz neizostavno (KAO plakanje), slijedilo je moje silno cmakanje
po "udarenim" mjestima, koja je izmišljao taj tren i to moram priznat jako dobro. Da ga nisam gledala kaj radi (i kak pada, a nekad i ne padne), pomislila bi da se stvarno udario, a kad ono... ma, malac je glumac za Oskara. Krenuli smo doma, sreća pa kad idem na dulje rute furam kolica, nikad se nezna kad će baterije biti potrošene, a ja bome zvrka sa njegovim skoro 15 kila nemrem nositi od Jaruna do doma pjehe. Jest da je to dobro za ruke ali toliko mi baš ne treba da ih zjačam, dovoljno su i ovak jake
(nije da se hvalim... )Još je jedna špura bila u trčanju, a onda je zveknul (za pravo), ogulil malo kožicu sa koljena, odtulil svoju pjesmicu
mama dala puse i uvalio se u kolica jer je bio "ranjen", dala sam mu malo drugog sladoleda koji srećom nije pao, dala mu autić (molim lijepo, crveni mini moris -i ja bi takav u oriđiđi veličini) i za 2 sekunde je već spavao. A ko i nebi? Neko te vozika, na zraku si, imaš sve kaj ti treba, nije zima, neki zvukovi su u pozadini...Malo sam se još počastila, i kupila največi sladoled koji je bio u frižideru na stazi Jaruna (to je onaj treći, sladoled-naravno!) i guštala... dugo nisam ovak guštala u sladoledu, i baš mi je legao. Trebalo se samo još popesti na 4 kat s uspavanim dječakom, usput spremiti kolica u prostoriju gdje su bicikli, i sve to s jednom rukom jer druga drži 15 kg mojeg usnulog Zlata. I sad nek me još neko pita od kuda meni tako jake ruke i ramena!?? Mislim, pitanje je totalno suvišno...
Pa od sladoleda!-Naravno! Od čega bi drugoga??? (višnja i jogurt, ili jagoda i vanilija, ili... svejedno, glavno da je sladoled)
Post je objavljen 19.05.2006. u 10:54 sati.