Sve je super i sve je za pet...
Al nije sve tak savršeno.
Još uvijek mi ide,doduše,jučer i danas sam jela malo više no inače,al fakat mi je potrebno.
No od sutra ponovo krećem s minimalcem.
U školi redam petice,sa svima sam si super...
Komplimenti i dalje dolaze,sad se polako pretvaraju u kao neku zabrinutost...Moš si mislit.
Ko da ih je briga.Ljubomora i zavist.To je sve kaj mogu reć.
Sve je super i sve je za pet...
Smijem se,uživam...
Al opet postoji neki jebeni vrag u meni koji mora rovat i jebat me u zdrav(kolko-tolko) mozak.
Nisam zadovoljna.
Želim više,želim jače,želim dalje...Želim još.
Mrzim se.Odurna sam.Debela.
Stojim pred ogledalom u gaćama i grudnjaku.Gledam se.Gadi mi se to što vidim.
Znam da nisam gojazna.Nisam toliko glupa.Znam da ima puno gorih.Sve mi je jasno.
Al ponekad mi dođe da plačem...I ponekad plačem...Toliko mrzim svoje tijelo...
Hoću još.............Još puno........................
Možda sam rođena da budem glupa.Da radim ono što ne valja.
Ja volim raditi ono što ne valja.
Kako sam zbrkana...
Najradije bih pobjegla...Daleko,daleko,dalje,najdalje...I dalje od toga...
Nisam normalna.Ne znam uživati kad mi je dobro.Šta mi fali?!
Znam da ništa ne shvaćate od ovoga što sam napisala,ali neka,jer ni ja ne shvaćam...
Znam samo da nemam pojma šta hoću.
Znam i to da vjerojatno nikad neću biti potpuno zadovoljna.Jer to je u meni.
Ali znam da mi svaki kilogram manje znači puno.Previše.Zato nastavljam.Do kraja.
To je ono što me ispunjuje.To je ono što me čini sretnom.
A čovjek mora raditi ono što ga usrećuje.
Post je objavljen 18.05.2006. u 20:08 sati.