Već nekoliko dana osjećam neko neopisivo zadovoljstvo. Usuđujem se čak reći da sam sretna. Ali zašto?- pitam se stalno. I inače nisam nesretna žena ali kao i svi vi imam nekih svojih problema koji uzrokuju oscilacije u raspoloženju. No, u zadnje vrijeme, kao da mi se stalno vrti u glavi ona: „ništa mi neće ovi dan pokvarit“. I tako i kad me diša raspiga i kad me mama udavi na telefon i kad mi svekrva beskrajno ide na živce i kad me dragi krivo pogleda ja se samo smješkam...Najsretniji su zbog toga moji klinci jer oni najbolje kuže kad sam stvarno dobre volje, a kad se samo zbog njih trudim ne biti namrgođena.
Ima kod mene u kvartu jedna sirota luda žena koja po cijele dane šeta, priča sama sa sobom i smije se.
Hm, nekako si sve više sličim na nju.
U to ime, jedna prigodna:
Napiši mi pesmu, mazila se.
Nisam znao da li ću umeti.
Reči jesu moje igračke,
cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa
...i
svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim. ...Ali,
postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reči,
ne znam...
Napiši mi pesmu,
molila je,
i nisam znao da li ću umeti.
Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao
da pokažem.
A onda, odjednom,
raspored madeža na njenim leđima, kao
tajna mapa, pokazuje mi u koje zvezde treba da se zagledam...
I
tako,
eto ti pesma,
ludo jedna...
Napomena: ovaj post se čita između redova...:)
Post je objavljen 18.05.2006. u 11:06 sati.