Mislio sam - ne, nema šta da se piše; nemam šta da kažem; možda, eventualno, da vas uputim da pogledate nove dogodovštine na The proba.
Ono što sledi veze s mozgom nema, no blog za to služi...
Vikenad! Divnog li vremena! 48 sati Tolouse!
U subotu sam pola prepodneva smišljao kako ću evo sada odmah da se pokrenem i obavim tisuću poslova. U podne sam konačno krenuo na levu obalu Save da obavim završne korake u vezi plinskog atesta. I naručih dasku za trpezarijsi sto, yeah! Dalje je trebalo na Bajlonijevu pijacu, na njoj navodno ima neki deda što još uvek prodaje smrčke, a valja i rasad kupiti, ali već je bilo kasno i daleko, zato bolje do zemunske pijace kad sam već tu. Što ne bih malo u istraživanje, putem kojim se ređe ide, levo, desno, pravo, prođoh pored nekih šetača, kao da sam video poznatu blogerku... ups, da li je tamo Dunav?
Vidi vidika jebo te, vidi roze kuće, itd, ali to ne mogu podeliti sa vama, brand name NiMh baterije u aparatu se nisu napunile, aparat ne radi. Do dole vode stepenice, čuju se ljudi - kafanica - notirano!
Dalje ulicom, neka kaldrma se spušta, bolje da parkiram dok mogu i nastavim peške, što i učinih. Nizbrdo, kad ono - eve centar Zemuna, bog te mazo. Sad kad sam saznao gde sam, probio sam se kroz restoranske mirise sve do pijace... Na poznatom mestu, još se nisu razbežali prodavci cvetnih i povrtnih rasada. Nazad, sa kesurinom bosiljka, nane i žalfije, uzvodno kroz nadiruću reku slovenačkih turista.
Uveče - dalek put u obližnji grad, na zakazani blogerski skup. Kao pravi štreber, krenuh sigurnijim i novijim putem, beskonačno dužim, jedini auto na sabalasnom auto putu kroz šumu. Tišina. Desno od mene, ogromni niski narandžasti mesec, preko njega krpice oblaka. Ispod se raširila rafinerija, crne konture kao u crtanim filmovima, sijalice bele tačkice, nanizane horizontalno, vertikalno, dimnjaci...
E tu sada dolazi ono percipiranje iz naslova. Naime, percepcija vrhunska, reprodukcija mućak. Eh da sam imao foto aparat kao što nisam pa da umem da fotografišem kao što ne umem, ili da mogu opisati rečima kao što pokušavam... U svakom slučaju, prizor veličanstven, neponovljiv, sablasno stripovski kliše...
Malo kasnije, vođen savršenim osećajem za snalaženje u prostoru, stigoh do pivnice gde se održavao velelepni skup. U društvu od ranije poznatih blogera, provedeni su prijatni sati, uz živu muziku na sintisajzeru i repertoar pesama koji je neke sećao na rano detinjstvo a neke na malo manje rano detinjstvo. Šetajući pančevačkim ulicama, preživao sam dva izzuzetna pokušaja atentata. Prvo je neki tip rešio da pred mojim kolenima isprobava koliki trag ostavlja njegovo auto kada koči na šljunku. Nešto kasnije se kamikaza kolima zakucao u 16 tona tešku žardinjeru, bez kočenja, par metara od Freye i mene, ispred kafića iz kog upravo izađosmo. Posle ovog iskustva, razmišljam: da sam savetnik za bezbednost u američkoj ambasadi, odmah bi naredio da okolo metnu 10 puta veće žardinjere!
Ostatak vikenda je protekao uobičajeno uneventfully.
Post je objavljen 15.05.2006. u 13:59 sati.