Kad sam bila mala voljela sam da mi moje bake pričaju priče. Ne one Crvenkapice i slične, nego one "od nekad". Često su to bile priče iz njihove mladosti, ali pomalo strašne. Neovisno jedna od druge, znala bi pričati o grobljima, događajama prilikom čuvanja mrtvaca, lebdećem svijetlu..bilo je i humora u tim pričama i neočekivanih obrata. A sve su se zaista dogodile ;)
U ono doba smo svi spavali u istoj sobi, nekad i u istim krevetu i čim bi se navečer ugasilo svijetlo zagnjavila bi baku da mi priča. U mraku, to bi se činilo još stvarnije i strašnije i često nisam mogla zaspati poslije toga. To me ne bi spriječavalo da drugu noć opet ne zagnjavim za svoju priču :)
U međuvremenu su moje oba dvije bake umrle. Arturova baka živi u kući do naše, zove me svojom unučicom i ja ju jako volim. Sad nju gnjavim, bez obzira šta sam kao odrasla, da mi priča priče. Babica to voli, sjedne si namjesti maramu na glavu i ja ju slušam velikim očima.
Jednu priču, koja mi se posebno svidjela, sam i prevela s njenog teškog prigorskog. Ne skroz, samo neke teže riječi.
Babica priča svoju istinitu priču:
To ti je bilo kad sam ja bila još curičak od nekih 8 let.
Moj ti je pokojni otac bil po pilu. Znaš kaj je pila? Ono za drvo pilit. I nekaj je s tom pilom dopeljal doma. Prije ti je sega bilo, ne kak danas...danas ti više toga ništa nema.
E da, svaki dan čim bi se spustio prvi mrak, nekaj je počelo mam iznad kuhnje, po tavanu lupati. Mislili su moji da su mački ili miši, al kad bi moj pokojni otec išel na tavan, ničeg više ni bilo za videti.
To ti je lupalo i kad su susedi k nama došli i suseda je rekla mojoj pokojnoj mami, da je to sam vrag na tavanu. Da ga treba oterati.
Pozvali su popa, znaš svećenika, da blagoslivlje kuću. On je došel, cijelu kuću je blagoslovil, al kad je prešel i prvi mrak pal, opet je taj vrag lupal po tavanu. Ja ti se toga sega sećam, lupal je ko lud po tom tavanu.
Onda ti je moja pokojna mama išla pitati jednu babu u selu kaj da s tim dela. Ta ti se baba bavila tim stvarima i svašta je znala.
Ona ti je ovak mojoj mami savjetovala : " Cilika, moraš se na metlu popišati, pa s njom mam na tavan i pred svaki zid na tavanu s metlom mahnuti. To bu vraga oteralo."
I moja pokojna mati ti je baš tak napravila.
Kad je pal mrak i vrag počel divljati po tavanu, mama je zela metlu, popišala se na nju iza kuće i odjurila na tavan. Tam je mam s tom metlom počela mahati kad ti je odjednom čula krike.
Krike, vriskove znaš. I ona je počela kričati, od straha, kad joj se moj tata javil i pital ju s čim ga je to pošpricala. Ni znala da je i on na tavan prešel i pošpricala ga s popišanom metlom.
Tek drugi, tretji dan mu je rekla. Ni se ljutil.
Al od toga dana, vraga na tavanu ni bilo...
Onda pustim Babicu na miru par dana, a kad je zgodno opet ju zagnjavim :
- Babica, kak je ono bilo kad ste imali vraga na tavanu?
Babica se na to nasmije, popravi maramu i opet mi počne pričati priče. Istinite, one "od nekad" :)
Post je objavljen 15.05.2006. u 09:48 sati.