..Katkad mi se učini da ceste
nikud ne vode..
Ali ja ne mogu prestati voziti se..
Nepoznatim krajevima..
Napuštenim cestama...
Zaboravljenim kamenim ulicama...
I vozila sam se danas. Vozila dugo. Slike ispred mene su se mijenjale, neke nepoznate livade, šume i neko jezero..
Volim se voziti. Volim se voziti dugo.. Što se više slika promijeni, što dalje bježim i što više nepoznatih izvora preda mnom izviru, srce kao da se smiruje…Kao da nalazi svoj put..
Lijepo je zavarati se na tren..
I teško je voziti se slomljenih snova. Teško je voziti se nepoznatim krajem i ne prestajati gledati u slike daleke i odlaziti.. Sve dalje i dalje… I još dalje…
I nisam izdržala da se ne prošećem po kolodvoru. Stavila sam slušalice, navila muziku neku čudnu i onako neispavana, u starim dragim trapericama i ruksakom na leđima sjela na klupu i počela promatrati ljude…
Jeste li ikada promatrali ljude dok muzika svira..? Promatrajući pokrete i zamišljajući.. Djevojka sa crvenom suknjom koja žuri, novčanik joj na pod pada.. Zašto je tako zamišljena dok se saginje, tako izgubljena..? Jeli joj netko slomio snove..? Dečko sa gitarom, tupo hodajući vadi cigaretu i otpuhuje dim.. I pogleda u nebo, tamo gore..
Starac, pijani, tumarajući zapne.. Uhvati za zid i pokušava doći do daha..
I toliko sam se udubila kad osjetim nečiji pogled… Preko puta dečko u izlizanim trapericama sa slušalicama i muzikom.. I uhvatimo se kako oboje gledamo starca koji se podiže..
Pogleda me neobičnim pogledom.. Tužnim.. I u taj tren mi se ne prestajemo gledati i ja znam što on zamišlja i znam da je pogledao djevojku u crvenoj suknji i da je gledao dim koji u nepovrat odlazi.. I na tren nekako naši rasplinjeni snovi postaju jedno i ja pokušavam razmišljati što se iza pogleda skriva..
...Možda ista bol putnika kroz galaksije i nepoznate svjetove..? Koji lutaju, traže, sanjaju, plaču i nestaju u svitanju nove zore...
I ja se ustajem, odlazim do auta, i prije nego uđem okrećem se i pogledam ga opet.. On mi se nevino i zahvalno osmjehne, pogleda pogledom punim razumijevanja i tužno okrene pogled prema gomili ljudi praznih očiju i izgubljenih srca..
I ja sjedam u auto, dosta sam na kolodvoru gubila snove i dane, promatrajući, a ne nalazeći… Pitajući se hoću li na kolodvoru naći poznati obris, mutni lik dalekih snova, odbačene kovanice i razderane slike..
Sjednem, zatvorim oči i slike preda mnom opet se izmjenjuju…
.......
I opet sam u onom dalekom kraju, neke poljske ceste i sve je tako nepoznato i neobično..
I onaj nagli ulazak u tunel i mrak koji plaši…
Guta svojim sljepilom i beznađem, guta sve pred sobom…A ja tako volim tunele.. Volim onaj mrak makar ga se bojim..
Jer znam da će doći tren izlaska kad će me sunce samo odjednom oslijepiti, a preda mnom će izviriti jedan novi krajolik snova.. Onako nevin kao jutro puno rose i kišnih dodira oblaka koji na slonove i sunovrate liče…
Nisam, ali nisam mogla u tom trenu da se ne okrenem prema životu i po prvi put, nakon toliko vrištanja i urlanja, zapomaganja i preklinjanja jer mi radi stvari koje ne želim; baca u situacije u kojima se ne snalazim uvijek; nisam, ali nisam mogla da se ne okrenem, sneno pogledam i kažem:
Hvala, vrijedilo je svaki trenutak… Hvala, volim te živote, volim te radi svega što mi pružaš.. Radi svakog trenutka ja te volim.. I molim novu buru.. Da me zaljuljaš opet kao ljusku oraha na oceanu.. Jer jedino radi njih.. Radi tih ljuski i ljuljanja.. Ja sam baš ovakva.. Ovako ogoljena i otvorenih očiju sada pred tobom stojim.. I ne bi se mijenjala niti za jedan gram, niti za jedno slovo…
Zato hajde, udari opet, što čekaš, ne bojim se više, naći ću ono što tražim htio ti ili ne, otežavao mi ovako i dalje ili ne, kažem mu i pokažem ljutito i naivno svoja dva trna i sneno u novi zavoj uđem…
Post je objavljen 14.05.2006. u 20:39 sati.