Nakon druženja u Rupi krenuli smo prema domu. Ana je pitala hoću li i ja s njima ići na Paklenicu. Naravno tu ponudu nisam moga odbiti. Kad smo se svi napokon ujutro okupili krenuli smo na duuuuuuugi put prema Paklenici. Tako je nas četvero (Maja, Ana, Kate i Gamby) krenulo na put. Nekima je već bio poznat, no drugima je to tek bio prvi put. Negdi na izlazu iz Zadra smo uspili ustopati skoro odma. Naravno moram spomenuti da je ovaj auto ustopala Kate kao i sljedeća dva koja smo čekali satima. Lik nas je iskrca u Islamu latinskom. Ne mogu vam opisati koja je to pripizdina. Čekali smo oko 20-ak minuta i nitko nam nije htio stati. Čak ni traktori i freze. Ljudi bi nam samo odmahnuli rukom ili nam pokazivali kako oni imaju dobra svitla, pojas, trubu ili nešto deseto. Krenuli smo polako pješice i stigli u Posedarje. Cilim smo putem stopali, al nitko nije htio stati. Čak nas je i neka baba u posedarju počela sprdati kako nikad nećemo ustopati. Onda je Kate opet uspila ustopati i to kombi centra za razminiranje. Odvezli su nas do priko Masleničkog mosta, a tad su opet počeli problemi. Stopali smo nekih 20-ak minuta i nitko nije htio satati. Uputili smo se dalje i odma nakon 30-ak metara sta nam je neki bračni par iz Starigrada. Ljudi su bili predobri. Odvezli su nas skroz do ulaza u NP Paklenicu, a poslije su nam vratili i vriču za spavanje koja je ostala u njihovom autu. Uspili smo srediti karte sa popustom i krenuli smo prema planinarskom domu. Bio je to mukotrpan put, al gore smo bili za manje od dvi ipo ure. Kad smo saznali da je sve popunjeno nakon dva sata smo se uputili nazad prema Starigradu. Išli smo i zauvek. Povratak je bio pomalo opuštajući. Definitivno lakši nego put prema domu. Oko 21h smo počeli stopati, a onda su počeli problemi. Nitko nam nije htio stati, a i ona dva auta koja su stala su nas odjebala kad su vidili da nas je četvero. Dobro u neku ruku sam i ja kriv jer da su bile samo nji tri ženske vjerojatno bi im bilo potrebno puno manje vrimena. Bili smo gladni i smrzavali smo se. Oko 23:15h mene i Katu su povezna neka dva lika iz Šibenika (inače voze trke). Ana i Maja su iz Starigrada krenule po ure iza nas. Kad su nas iskrcali na Smiljevcu bili smo prekrepani, al smo se nekako dovukli do doma. Eto to bi bio naš putopis. Inače kad se sve zbroji, oduzme, pomnoži i podijeli bilo je super. P.S. Kad uspijem natirati Ljubu objavit ćemo i neke od slika.
Post je objavljen 14.05.2006. u 18:10 sati.