Danas mi se dogodilo nešto što nikada nije... Otišla sam na plac i vratila se s punim kolicima voća i povrća. Kada sam ugledala prve domaće trešnje (iako majušne i ne hrustave), doslovno su mi se zacaklile oči. Kupila sam od svega po malo: trešnje, velike šljive, domaće jagode, grožđe, nektarine i na kraju komad lubenice. Pukla sam od jada kada sam kod kuće shvatila da je prezrela... Došlo mi je da sjednem i plačem. No, strpit ću se još malo, ima drugih finih stvari. Od povrća su mi potekle sline na mlade mrkvice. Sve više gubim apetit na teška i masna jela. Mogla bih živjeti na piletini, riži, salati i voću. Zato sam si i napravila rižoto s piletinom i graškom.
Govorim o svemu u jednini jer sam sama kod kuće. Muž je otišao k svojima u Makarsku na tjedan dana, što je meni, na svoj način, dobro došlo. Bliži se pregled i sve sam nervoznija, a da ne kažem da sam emocionalno totalno pukla. Plačem svako malo, a raspoloženja se mijenjaju iz minute u minutu. Sad mi je zaista samoća najpotrebnija. Kažu da ovakav emotivni dar-mar traje prva tri mjeseca, a onda se stvari malo smiruju... Nadam se, jer najteže od svega je raditi u ovakvom stanju.
I nemam koncentracije, jedva pišem, a kamoli čitam... Bit će bolje, valjda...
Post je objavljen 13.05.2006. u 18:08 sati.